УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 19. јун 2011.

Druga, drukčija, skrivena Srbija / Suzana Tanaskovic 16. јун 2011. 19.21

Zaštitni znak autora

Dragi Miroslave, 
hvala za iscrpan odgovor i u suštini lepo pismo. Odgovoriću vam kad se malo odmorim, jer popodne stigoh s puta. 

U četvrtak sam konačno završila ukalanjane nekog upaljenog tkiva na potiljku, i za nedelju dana skidam konce. Uveče sam otputovala sa Miroslavom, svojim prijateljem, kod mojih u Čačak. Juče je bio petak, Bijeli petak, i ceo dan smo proveli u poseti jednoj veoma zanimljivoj prodici koja živi na vrhu jednog obronka, mislim da je Golija u pitanju, a može biti i Jelica, ili Mučanj, moram proveriti (oko 750m nadmorske visine) između Arilja i Ivanjice.  Iza njihove kuće više nema kuća, kraj puta.... samo šumski put da bi se stiglo iza planine.  Prvi komšija  je na oko 2-3 km odaljen od njih. Zdrava porodica. Srbija treba da se ugleda na njih. Baba Ljeposava (ovde fali naglasak),  njena dva sina, dve snaje i šestoro dece žive zajedno. Takvu slogu, želju za napretkom, rad, izvorni duh, odavno nisam videla.... Gaje maline na obroncima okolo šume. Najstariji sin pravi nameštaj od drveta. Imaju i svoj ribnjak sa pastrmkama, za kuću... malo stoke, krave, ovce, svinje, kokoške... Tri zeca, dve mačke, dva kera... Povrtnjak i voćnjak. Maline su im glavni izvor prihoda. Zanimljivo, selo se zove Trešnjevica, a oni nemaju ni jednu trešnju. Ali smo im zato mi doneli punu vanglu trešanja iz našeg voćnjaka.... Ala su deca navalila na trešnje, sve se otimaju, puca im iza ušiju.... Četvoro njih su tu negde do desetak godina, sve đavo do đavola, rumenih obraza, pucaju od zdravlja ovde na vrhu planine... Dve devojčice, od najstarijeg sina, studiraju u Beogradu... Toliko smeha, zdrave duhovitosti, prostodušnosti i iskrenosti, bez imalo lažnog ispoljavanja, da ne pominjem gostoprimljivost, su me toliko razgalili da nisam ni osećala bolove koji su me mučili. Posle ručka sam otišla u staru kuću i odspavala malo. Bile su obetine (ili zavetine, kako se u vašem kraju kaže) - Bijeli petak.... Moraću da pročačkam zašto je "bijeli" i šta znači.... Iako sam prvi put bila njihov gost, osećala sam se kao da sam došla kod nekih svojih... Uopšte, njihov susret sa mojim bratom i majkom, pre 5- 6 godina, je bio toliko spontan i srdačan, da su jedni kod drugih počeli i na slave ići. Mene stalno kritikuju i nazivaju lažovom, što ih nisam nikada posetila: "Lažovčino jedna, ako ti mi dođemo u Beograd, i vidimo da si tamo drukčija, da su te ovi pokvarili, sve ćemo s prutom da te nagnamo na našu Trešnjevicu, da malo provetriš mozak od te nauke....nemoj da zaboraviš Bijeli petak, lažovčino jedna...", opominju me svaki put kad dođu na slavu.  I u petak sam samo zbog tog Bijelog petka otišla, da ne ispadnem totalni lažovčina, uprkos tome što je anestezija opustila moje bolove, pa nisam znala kud ću od nervoze. Istina, stalno obećavam, a nije ta Trešenjevica baš blizu....a u suštini treba samo dobre volje.... To je bilo posebno iznanađenje i oduševljenje za njih. Baba Ljeposava me je toliko zavolela  da me sve naziva Ludo dijete...."ludo dijete, vidi ti nju, a ja mislila, neka ozbiljna, ozbiljne škole izučila, pa će da se puva... a ono, ludo dijete, cccc, ko bi reko..." Tako me je pre par godina, kad sam je upoznala na našoj slavi, sve grlila i smejala se iz srca, čim me je videla... Ko zna kako me je zamišljala?!! I kad me je u petak videla kako izlazim iz kola, sve sa onom čalmom od zavoja na glavi, počela da se smeje: " Jooj, evo ga moje ludo dijete...hehehehe... Mošo, dođi der da je vidiš, konjino jedna, pa ti si mlađi od nje...hehehehe... jesam ti lepo pričala, a ti mi ne veruješ...ma ludo ovo dijete...hehehehe...." a osmeh ne silazi sa lica. Trpeza bogata, prebogata. Snaje samo lete, iznose, dodaju, smeju se glasno... Muški su zaduženi za piće. Svi dvore goste. Nema sedanja. Baba Ljeposavine ćerke pomalo pripomažu, ali su uglavnom zauzete decom. Najstarija, već u pedesetoj, a ne poznaje joj se, nosa unuče. Miroslav, naš prijatelj, krajičkom oka posmatra ove jedre i lepe žene. Svi smo toliko zauzeti hranom, da ne dižemo glavu iz tanjira. Moja majka sa očima na vrh glave, onako usput između dva zalogaja progovara: “Miroslave, glediš, aaaa, vidim ja, ....” Moj brat tercuje: “Pripazi malo”. Miroslav stešnjen između nas, smeši mu se brk,  kao naivno odgovara: ”A što da se pripazim?” Brat ga i ne gleda, zauzet mladim jagnjećim pečenjem: “ispašće ti oči, a oftamologija je daleko. Biraj, hoćeš posle  u Čačak ili Užice da te vozimo”.  Miroslav, krije zbunjenost: “AAA, ne brini....moram malo, ovoga nema u Beogradu”, snađe se ipak. Ja mu pružam maramicu, a on se čudi: “Šta će mi maramica?” Brat se nadovezuje što sam mu učinila uslugu: “Da ti bale ne iscure. Crni Miroslave, dehidriraćeš nam,  opsano stanje, kažem ti ja.” Mi vrištimo od smeha. Seljak sa plavim očima koji sedi na vrh sobre galami nešto sa Mošom, baba Ljeposavinim sinom, ali čuje sve sa strane: “Slušaj ti”, okreće se najedanput prema Miroslavu ”Žnaš ti da pecaš?” Miroslav ko iz topa: “ja sam na Savi stalno, kako ne bih znao. Imam i brod, stalno plovim”. Ovaj ga odmerava i spolja i iznutra: “AAA, znači znaš i da veslaš?” Brat gurnu laktom Miroslava do sebe: “pazi da te ne preveslaju”. A seljak će ti: “Vidiš, prijatelju, na pecanje se ide u čizmama, a može i bos. Brod ti ne treba”. Svi se nasmejasmo, a on nastavlja: “odemo ti tako ja i Mošo na pecanje, na jezero. Sećaš se Mošo?” Mošo razvukao opsmeh od uva do uva: “Misliš onda kad nas nije ‘telo”. Seljak sa plavi očima se grohotom nasmeja: “Šta nas nije ‘telo, jado moj, nego si ti zakaz’o. Umesto da špijuniraš, ti se zablesabio”. Nastavi: “Pecamo ti mi tako ceo dan, i ništa. Neće riba, pa neće. A neki mamlaz, malo poizdalje sve vadi klenčiće. A naš ti Mošo, sve se približava mamlazu, i sve zabacuje u isti vir, ali neće ga.” Mošo se iskreno umeša: “ A jes vala, stvarno, nešto nas nije ‘telo”. “Šta nije ‘telo. Mi ga pitamo, kad ode ovaj mamalaz, Mošo, šta ovaj uradi onaj s’onom ribom. Na šta je, lebati, pec’o? A Mošo nam reče: na skakavce. A što nam ne reče, blento blentavi, vi’š ovi naši crvi nisu ni za klinac.  A Mošo nemade pametniju da kaže nego: ma ko će ove kurce da juri po livadi” Svi se smejemo kao blesavi. Tako spasismo Miroslava da ne izgubi oči. Tamo se svi samo smeju. Osmeh im sa lica ne silazi. Osmeh im je svima deo fizionomije.... Posle ručka, ovaj seljek sa plavim očima, sede na neki motorčić, mahnu nam: “Aj’ uzdarvlje”...pr pr pr pr... I nestade s motorčićem u šumi. Mi ostasmo u dvorištu dok ne poče da smrkava..... 

I tako danas stigoh u smorni Beograd, bez fizionomije.... sa trešnjama u kesi, maminom gibanicom, i poslatkom iz Trešnjevice. Ljeposava mi poslala pun tanjir jagnjećeg pečenja, i kanticu punomasnog sira.... U našem kraju je običaj da se spremi nešto sa slave za ukućane koji nisu došli.... I mi to zovemo: POSLATAK... I poslatak je najslađi, iako se prežderemo na slavi, čim dođemo kući mi otvorimo poslatak i navalimo ko gladna godina....  tako i ja....
Suzana Tanaskovic 
16. јун 2011. 19.21

среда, 15. јун 2011.

Pismo / The New York Review of Books


Знаци препознавања

editor@nybooks.com   (М. Лукићу) 15. јун 2011. 08.58
Thank you for your letter to The New York Review of Books. Since we receive thousands of letters and comments, we cannot reply directly to each one. Nor can we say in advance whether a letter will be published, although each one is carefully considered.

The Editors

Хвала вам на писму Њујорк преглед 
Књиге. 
Пошто примамо на хиљаде писама и 
коментаре, не можемо директно одговорити на свак
о од њих. Нити можемо рећи унапред да ли ће писмо бити објављено, иако свако од њих  пажљиво размотримо. 

Уредници

уторак, 14. јун 2011.

Поздрав из Грчке



Драги Мирко, док сам читао поглавље "Невиђено дејство влашке магије" хрупи на егејску обалу буљук Влаха-Румуна. И доврших читање твог крцатог романа уз влашку ларму. Да ли је ово случајно? Ларму која уз морске таласе допуни моје читалачке утиске и која је била звучна позадина твоје приче. Роман (Северци) је густ, али мислим да ниси надвисио Пасију...Питам се да ли ће се Филип ослободити страшног терета Августинине трагедије? Или...ће то бити стални погон за нова понирања у властиту душу и за разгртања друштвеног муља...Поглавље о Бори Мишљеновићу и његовом ускрснућу сам чуо, али са другим актерима,  а мислим да је исто чудо описао и Жика Лазић у свом роману "Хармоникаш". Ти си убојитији, јер иза твоје приче , и у њој самој, има чудесне метафизике митског, влашког. Цитираћу те у мом тексту о селу, неке делове са стр. 168-176. Не знам колико је ово поглавље о стрнџању аутентично, не знам али памтим из мог боравка на Ђердапу : Стрнџо кур јака бања... Ваљда је тако?...Роман ћу читати још једном с намером  да напишем нешто озбиљније. Прочитала је књигу и Лила која срећно живи са мном, дакле књига ће имати читаоце, а ти се постарај да се нађе у библиотекама. У Грчкој проведох 10 лепих дана, поставих и неке слике на Фејсу, па погледај. За пар дана идем у село у теби знану причу. Теби и свима који су са Тобом желим свако добро и да те служи здравље да циклус романа ВЛАШКА ГОЗБА завршиш. Време је на страни твог дела, јер верујем да ће проћи ова пошаст литературе о ничему...
Братски Твој Мирослав

недеља, 12. јун 2011.

Писмо Г-дина Слободана Бранковића уз песму "Отвори очи"


Хиперборејци.Знак
препознавања

Поштовани,

Колико светских, научних и каквих све не
скупова и апела-и ништа!
Ипак, човек шта може даље? Ако има даље? Само
импулс, па куд пукне да пукло...
Ако већ свет увелико комуницира, да то не буде
само бука...
Отуда подршка вашим заветним идејама...

Поздрав
Посебно неуморном ентузијазисти
ЈЕВАНЂЕЛИСТИ МИРОСЛАВУ

Слободан Бранковић

О ДУХОВИМА 2011.

недеља, 29. мај 2011.

Besni psi


Tomasevic Bosko коме: Мирославу Лукићу
прикажи детаље мај 28. (пре 1 дана)
Dragi Miroslave,
svakodnevno vidjam na internetu Tvoje reči hvale na moj račun. Hvala Ti veoma.
No, Miroslave, ja sam mnogo umoran čovek i nepotreban našoj
književnosti. Uradio sam to što sam uradio, bez i sumornog odjeka,
radio, živeo i -  već gotovo umro. Nema prevrednovanja. Naša muka
ostaje zagrobljena zauvek. Nemaj iluzija! Ja znam da sam mrtav - to ću
i ostati. Nakon pedeset i više naslova ubi me banda. Ubiše me oni koji
pišu stihove, najtaniniji soj ljudi. Na najpodmukliji način. Čovek je
čoveku muka. Davni dani naših studija su prošli. Časni ljudi ne smeju
da postoje. To što radiš dostojno je divljenja, ta vera da će biti
bolje, da će vrednosti izaći na videlo. Ali, zlo je u čoveku veliko,
velika mu je taština i tu se slabi pisci ne predaju. Džaba bi bilo i
danas pisati: "Drugovi, nemojte tako". Ali, drugovi su besni psi. Tu
ne pomaže ni pečat smrti nekog od časnih i velikih pesnika. Njihova
taština je vučja. Tako idemo od jednog ka drugom Ništa, živeći Nigde i
Ni-za-šta. Tako prodjoše naši snovi, oni oko 1968-1971. Oni koji
dolaze isti su koliko i oni koji im prtethodiše.
Pozdravljam te, svako ti dobro želeći,
Boško Tomašević


петак, 27. мај 2011.

ВЕЛИКИ ЧИТАЛАЧКИ ЧАС

Знак препознавања

Представљање (двадесет)  новопримљених чланова
Удружења књижевника Србије:

Вељко Губерина (почасни члан), Бранко
Милићевић Коцкица (редовни члан по
позиву),  Саша Вељовић Ђекић (Канада), Споменка
Стефановић Пулулу (Београд),
Маја Даковић (Београд), Стево Ј. Јовановић
(Свети Стефан), Александар Саша
Јовановић (Немачка), Миливоје Прашчевић
(Београд), Славомир Војиновић
(Младеновац), Александар Каменовић (Кладово),
Биљана Тасић (Ниш), Марко Шелић
(Београд), Предраг Миљковић (Београд), Стела
Манасијевић (Грчка), Јасмина
Малешевић (Београд), Милко Грбовић (Пљевља),
Милан В. Ћаловић (Чачак),  Лидија
Ђого (Нови Сад), Марија Шкорнички (Ваљево),
Добрица Гајић (Мали Пожаревац).

Уредник и водитељ:  Миљурко Вукадиновић



УДРУЖЕЊЕ  КЊИЖЕВНИКА  СРБИЈЕ.  
ТРИБИНА  ФРАНЦУСКА  7 
 ПОНЕДЕЉАК,  30.  МАЈ,  12.00

Вест проследио М. Вукадиновић

Pismo ZAVETINAMA, G-dina N. Vasovića i odgovor

nebojsa vasovic miroslavu lukicu
10:46. 5/27/2011



Dragi Miroslave,
Primetio sam da ste objavili broj posvecen knjizevnoj kritici. Zao mi je sto me niste konsultovali u pogledu preuzimanja poglavlja iz moje knjige o Koderu, ne zato sto Vam ne bi odobrio, vec zato sto prestampavanje odlomka bilo koje knjige trazi dodatnu belesku.
A i honorar autoru. Osim ukoliko Vas casopis ne delite besplatno po trgovima i ulicama. No, i tom slucaju, svaki autor ima pravo da ne ucestvuje u takvim poduhvatima.
Zasto Vam ovo govorim? Zato sto se vise hvalite da predstavljate neku drugu Srbiju. Pokazite to delima, a pre svega svojim odnosom prema svojim kolegama i saradnicima.
Posebno me je razocaralo da Vam nije palo na pamet da mi posaljete doticni broj, vec mi saljete samo informaciju o njemu, ne cak ni meni pojedinacno vec u paketu na hiljadu adresa medju kojima je i moja.  
Srdacno, Nebojsa Vasovic

-----
Мирослав Лукић Небојши Васовићу
12.25, 27. 05. 2011.

Postovani Vasovicu,

Hvala na javljanju. Mislim da niste dobro "primetili" - kako kazete.
Prvo, tematski broj posvecen književnoj kritici objavio je casopis "Branicevo", Požarevac, čiji je urednik A. Lukic. Ja niti sam clan redakcije, niti autor temata. Ja sam samo distribuirao preko Zavetina vest o tome da je u štampi taj broj. Taj broj su mi poslali u PDF da vidim kako izgleda, i vi ste tamo u lepom drustvu. Medju pesnicima kriticarima. Dakle, da rezimiram, treba da se obratite direktno A. Lukiću :  ebranicevo@open.telekom.rs
To je Lukiceva internet adresa.
Koliko sam video, iz PDF spomenutog broja koji je u štampi, korektno je naveden podatak odakle je i šta preuzeto.
Što se tiče Vasih recenica "Zato sto se vise hvalite da predstavljate neku drugu Srbiju. Pokazite to delima, a pre svega svojim odnosom prema svojim kolegama i saradnicima" - mogao bih da Vas priupitam - gde se ja, odnosno Zavetine hvalimo, itd.? 
Kao povremeni autor saradnik požarevackog casopisa  "Branicevo" , mogu Vam reci, nisam dobijao honorare, samo odštampani primerak, autorski, kao i primerak digitalni, u PDF. 
Hvala Vam na savetima koje nisam tražio,a to što Vas muči, razrešite sa urednikom B. Pogrešili ste adresu, ja mislim da sam Vas u to valjano uverio.
S najboljim željama, sa nadom da ćete se o Zavetinama informisati iz prve ruke, sve najbolje,
Miroslav Lukić

понедељак, 10. јануар 2011.

Памет са Богом, и она друга


Аблем препознавања

12
Овде су, деценијама, дефицитарни песници-критичари. Памет са Богом. А жабаца-крекетана, то јест официјелних и других критичара, наметачких, поготову оних са тзв. «универзитеским педигреом», «виц-критичара» има колико вам драго. Нико појединима не пориче памет, али – понављам – на шта је све кадра памет без Бога, показује прозаична историја најзваничније српске књижевности, тј. бирократске, двадесетог века, на челу са већ спомињаним и подразуманим актерима. Више је реалне стваралачке критике изречено на рачун данашњег лицемерја на крају романа Вампирџија (2005), него  у  стотинама књига официјелне критике, официјелних часописа и гласила – и то је разлог, верујем, што о том роману није написано ни словце, иако је објављен у добро осмишљеној едицији , и одлично написан – ни после шест година. Ја немам илузија, нити сањарим да ће се догодити чудо – док српском културом и књижевношћу, претвореном у бару појединих секти, партија, или кланова, крекећу жабци крекетани! Током минуле године добио сам књижевну неновчану награду за целокупни књижевни опус – из правца из кога нисам очекивао, од људи које нисам познавао. ................


Видети више:
       http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2011/01/10/%D0%BF%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%82-%D1%81%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0/

Популарни постови