УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 14. децембар 2014.

САНЂАМА / Мирослав Димитријевић




 
Знак препознавања
    Чекају ме четири белца упрегнута у црне лакиране каруце, четири ајгира каквих нема ни у царским шталама. Љаште се на сунцу, а сјај им се прелама на сапима. Немирно лупкају белим копитама, чистијим од зуба. И амови им бели, а  црвене им се кићанке на челима. Миришу на здравац.
    Каруце нове. Црне као купина. На њима нема ни трунке прашине. На седишту црвени ћилим. Друм – тепсија.
    Поља на разбоју ткана. Пшеница до колена, зелена, а ваздух плавичаст, чист, скоро хранљив. Глад да утолиш.
    Цвеће као свиленим концем везено. Сунце – златан печат на небу. Ни дашка. Тишина разапета као бело сликарско платно. И нигде никога.
    Одједном чујем глас. Долазио је унутар мене: „Ова почаст је за тебе. За твоју муку, поштење, зној, смрзавања у рату, за неправде које су ти чинили, за увреде што као пилићи пијучу по мозгу, почаст за твоју храброст, за људскост, коју си, упркос свему, сачувао...“
     Одједном ме неко тргну за косу. И све нестаде. Кад сам се пробудио, лежао сам на песку поред реке. Поред мене је клечао мој спасилац. И дахтао. Лице му се ведрило. Насмешио ми се. Склопио сам очи. Мрзео сам га. Таласи су запљускивали спруд. И моја стопала.  На другој обали неко се распитивао за дављеника. Није ми се враћало кући.
  -Ђаво, ено га ђаво – викну први малишан кад ме угледа.
 - Људи, ево сотоне, ће не све осотони – дере се неко иза плота.
   - Народе, па ово је санђама, наша моравска – чујем онај исти глас из унутар мене. И то ме мало осоколи.
Кад сам погледао себе овако низ дуз, уместо стопала видео сам копита као у магарца. И та промена ми се свидела.
         Осетио сам неку горку сласт у устима. Волео сам што ме се Рашевчани плаше, али истовремено сам их и мрзео.
         После неуспешног дављења нагло сам остарео. И огрубео. Десет година нисам дао да се изгради започети мост преко Велике Мораве између Чепура и Рашевице.
         Али ни Морава није више река, већ отпадни канал. Из ње се и санђаме иселише.

петак, 14. март 2014.

Sam zaustavio ceo austrougarski puk!

 AUSTROUGARSKI reflektor na obali Save naspram Ade Ciganlije bio je
početkom Velikog rata noćna mora Beograda. Njegov svetlosni snop je kao
avetinjski prst obeležavao mete austrougarskoj artiljeriji, koja je 24
časa dnevno tukla srpsku prestonicu i položaje njegovih branilaca.


S druge strane, noćna mora Poćorekove Balkanske vojske bila je
Ada Ciganlija i danas nepostojeća Mala ada ili Zanoga. Na rečnim
ostrvima i Savskom pristaništu odigrale su se prve bitka Prvog svetskog
rata. U noći između 28. i 29. jula 1914. austrougarski desant preko Save
zaustavili su dobrovoljci-četnici Sremskog dobrovoljačkog odreda,
sastavljenog od Beograđana, starih četnika iz balkanskih ratova i đaka
iz srpskih krajeva u Austrougarskoj.
Njihova imena i slavna dela su na sramotu Beograda i Srbije zaboravljena, kaže baka
Živka Milutinović, unuka Ilije Vlajića iz Žarkova, jednog od junaka
odbrane Beograda. Ona godinama pokušava da ubedi opštinske i gradske
vlasti da bi bio red da Ilijino ime ponese neka ulica na Banovom brdu
ili Žarkova, koje su izgrađene dobrim delom na konfiskovanoj imovini
ratnog heroja.
- Njegov Sremski dobrovoljački odred bio je uvek tamo gde se najviše ginulo, a po njemu ni sokače ne može da se nazove. U Žarkovu se s kolena na koleno prepričava dedin podvig kad
je „ugasio“ austrougarski reflektor.

Na početku rata on je bio na Adi i jedne noći je preplivao Savu s bombama
kojima je polupao reflektor, prekinuo noćno bombardovanje i izazvao
paniku kod Austrougara. Od dede su pomislili da je srpska ofanziva -
priča Živka Milutinović. Ilija je kasnije bio i u posadi
čamaca u kojima su srpski vojnici, sa budućim vladikom dr Nikolajem
Velimirovićem, preplovili Savu i oslobodili Zemun u septembru 1914.
godine. Kad im je zbog druge austrijske ofanzive na Drini naređeno da se
vrate na savske ade, za njima se uputio čitav 32. honvedski puk.

GROB ŽIVKA
Milutinović napominje da posle Drugog svetskog rata nije poštovan čak
ni grob Ilije Vlajića na starom groblju u porti crkve. - Tu su
sahranili drugog pokojnika, a kao uspomena ostao je samo spomenik.
Veliko imanje Vlajića je konfiskovano ili nacionalizovano, a otežavajuća
okolnost za porodicu bilo je što su potomci junaka, branioca Beograda i
domaćina - gorko se seća Živka Milutinović.
Opšti austrougarski napad ustremio se 20. septembra na Malu adu,
ostrvce-grudobran čiji su branioci stajali i ginuli u rečnom mulju.
Alaski čamci su uprkos vatri s monitora dovozili pojačanja i odnosili
ranjene sve dok austrijska artiljerija nije doslovno spržila Malu adu.
Borbe su nastavljene za svaku stopu šikare Ade Ciganlije.
Honvedski puk nije mogao da mrdne od obale sve dok topovi nisu doslovno pokosili
drveće. Ipak, branioci se nisu predavali. U drugoj noći bitke preostali
junaci 7. puka, Sremskog dobrovoljačkog odreda, kojima su u pomoć
priskočili čukarički trećepozivci i oslobođeni robijaši iz zatvora na
Ciganliji, iskopali su u sredini ostrva rov poslednje odbrane.
U osam ujutro 23. septembra počeo je frontalni napad Austrougara, kroz
kišu kuršuma do neprijateljskog komandnog položaja provukao se
dobrovoljac Ilija Vlajić. Njegova bomba ubila je komandanta 32.
honvedskog puka Augusta Šmita, izazvala paniku i austrougarski napad je
naglo malaksao. Sledećeg dana više nijednog honveda nije bilo na
beogradskim adama.

-
Deda je bio i među junacima izbrisanim iz brojnog spiska pod komandom
majora Gavrilovića, preživeo je albansku golgotu i tifus i Solunski
front. Dobio je Karađorđevu zvezdu za junaštvo u ratu koje mu je
izranjavio i telo i dušu, ali ni mir nije bio mnogo bolji - kaže nam
Živka Milutinović. Ratni heroj, kao i većina razočaranih
srpskih ratnika, postao je opozicionar u Demokratskoj stranci Ljube
Davidovića, koja je zahvaljujući njegovom ugledu dobijala sve izbore u
Žarkovu i na Čukarici.
- Deda je duže od deset godina bio predsednik opštine. Zahvaljujući njemu podignuta je crkva u
Žarkovu. Ispred nje je i sahranjen kad je umro od muke u prvim danima
rata. Kad je video oficire iz Topčidera kako raspasani i bez oružja
beže, izašao je i počeo da viče na njih: „Zar se tako bori srpska
vojska“. Oficiri su mu prezrivo odgovorili da su oni Jugosloveni. Uveče
je umro na kućnom pragu. Srce, koje je izdržalo najstrašnije bojeve,
prepuklo je od poniženja i muke - sa suzom u oku seća se Živka
Milutinović.

NEPODOBNI BEOGRAĐANI

UNUKA Ilije Vlajića bila je prva devojka iz Žarkova koja je završila učiteljski fakultet.

- Kad sam diplomirala 1949. godine, jedne noći na vrata su zalupali oznaši i rekli da se ujutro javim
isledniku na Banovom brdu. Ovaj je ponudio da idem u selo Šume da budem
učiteljica ili na Goli otok. Celu generaciju mladih učitelja iz Beograda
razbacali su po budžacima s kraja na kraj Jugoslavije, a Beograđane su
učili neki drugi - s uzdahom kaže Živka Milutinović.


Sam zaustavio ceo austrougarski puk! | Reportaže | Novosti.rs

недеља, 19. јануар 2014.

Šta sve Karađorđevići mogu da traže?

==========
Iz Komentara uz ovaj članak:
Војин С. Костић 19. januar 2014. 11:49 #2799560
Ако данас српска транзициона елита,настала за свега 12 г,има виле на Дедињу и још лепше и скупље на Јадрану од Б.Кука до Ровиња,са јахтама често скупљим од 100 милиона евра,ондабаштиници мученика који су подигли l.Српски устанак и војевали и извојевали слободу целогСрпског народа на његовом животном простору,Карађорђевићи,морају имати сву своју баштинукоја им је узета у Брозовом режиму.Супротно је све аморално до пакла и неће се добро заврши-ти по отимаче.
==========================
NASLEDNICI dinastije Karađorđevića, potomci sva tri kraljeva sina - Petra, Tomislava i Andreja - podneće na Svetog Savu, 27. januara, zahtev za povraćaj imovine koja je ostala iza ubijenog kralja Aleksandra. Restitucija jedine nekretnine koja se u Srbiji vodila na kraljicu Mariju, Abardareva 1, biće zatražena tek kada se okonča proces kraljičine rehabilitacije, koji je u toku.
Iza kralja je ostala nepokretna imovina, procenjena na 95,5 ondašnjih miliona dinara i izuzetno vredne pokretnosti, koje niko nikad nije procenio. I danas je ovo bogatstvo teško proceniti, jer je ceo kompleks Belog dvora postao kulturno dobro nulte kategorije, i njegova cena daleko nadmašuje tržišnu vrednost.
- Vrednost imovine je gotovo nemoguće ustanoviti jer niko nije nikada veštačio slike, skulpture, stilski nameštaj, automobile... Mnogo toga je i uništeno, kao, recimo, automobil u kom je ubijen u Marselju, koji su oslobodioci pretvorili u vozilo za prevoz pomija - kaže Dragoljub Acović, član Krunskog saveta.
Kralj iza sebe nije ostavio testament, već samo svojeručno pisan dokument, nastao na Bledu, 5. januara 1934, iz kog se vidi da je za privremenog staraoca svoje dece do punoletstva odredio brata od strica, namesnika kneza Pavla. Ostavio je i bračni ugovor, zaključen u Beogradu, 7. juna 1922.
Nakon ostavinskog postupka, iza vladareve smrti sačinjeno je rešenje Sreskog suda za grad Beograd, 27. oktobra 1938, u koji su „Novosti“ imale uvid. Iza kralja, posle ubistva u Marselju 1934, ostala je imovina u Beogradu i van njega, koja se između tri sina, Petra Tomislava i Andreja, delila na ravne časti. To su Dvorac u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića, sa kućištem i dvorištem od skoro 14 hektara i pet šuma na Dedinju, sa crkvom uz Stari dvor, i Belim dvorom, zidanim za kraljeviće. Procenjena vrednost dvorova i šume bila je 81,33 miliona dinara.
KRALjEVI RUDNICI KRALj je sve terene za eksploataciju ruda uzimao od novca iz svoje, a ne dvorske kase, a uz njegovo punomoćje to je za njega radio dr Ferdinand Granberg. Kralj je plaćao ispitivanja terena, radnike, mašine, o čemu postoje priznanice sačuvane u NBS. Podela prava na eksploataciju rudnika, međutim, nije bila deo ostavinskog postupka pred Sreskim sudom u Beogradu, koji je vodio sudija Miodrag N. Čolaković, već zasebnog postupka, o kom se zasada malo zna.
Kralj je u Beogradu imao i kuće u: Ulici patrijarha Dimitrija 52 sa dvorištem i vrtom, vrednu 3,88 miliona; u Ulici kralja Aleksandra 24, vrednu 2,64 miliona; u Krunskoj 7, vrednu 3,1 milion; i u Sarajevskoj 37, vrednu 920.000 dinara.
Izvan Beograda imao je placeve pod livadom u Sokobanji, ukupne vrednosti 79.000 ondašnjih dinara. Van Srbije ostavio je plac na Cetinju, sa jednospratnom zgradom, dvorac „Leskovac“ i zemljište pod parkom u Rijeci Crnojevića, Gospodarski dvorac na Bohinju i lovački dvorac u Kamničkoj Bistrici. Ostale nekretnine (vila „Bled“, nekretnina u Gornjoj i Donjoj Radovni, letovalište u Mezaljki, letovalište Miločer) vodile su se na kraljicu Mariju.
Ostavio je i gotov novac i hartije od vrednosti kod Uprave dvora i u trezorima Morgan banke, u Parizu. Tako je u zemlji ostalo 3.200 akcija Beogradske zadruge, 40 akcija Privilegovane agrarne banke Kraljevine Jugoslavije, 21 obligacija Državnog spoljnog zajma u zlatu iz 1922, 47 obveznica Državnog zajma zvanog Seligmanov iz 1929. U Morganovoj banci je ostalo više stotina akcija Borskih rudnika, više stotina akcija Francuske železnice, obligacije grada Pariza, akcije Egipatskog kreditnog društva, monopolske obveznice Kraljevine Srbije, gotovina od 45.630 francuskih franaka i 2.171 engleska funta...
Kraljevićima je ostalo i pravo korišćenja nekoliko lovišta i uzuzetno vredna pokretna imovina (nameštaj, bogat vozni park, ergela, stoka, poljoprivredne mašine...)
Kralj Ujedinitelj je i državi ostavio zadužbine, podignute od novca iz njegove kase - Studentski dom „Kralj Aleksandar“ (poznat kao „Lola“, u Beogradu) i dom za srednjoškolce „Dom kralja Aleksandra Prvog“ u Ulici Miodraga Davidovića na Topčideru (Arhiv Jugoslavije). Iza njega je ostala i Zadužbina Svetog Đorđa na Oplencu, koju je ostavio kralj Petar Prvi Oslobodilac, a njegov naslednik je za života njome upravljao i uvećao je.
BRAČNI UGOVOR PO bračnom ugovoru, kraljici je pripala kompletno opremljena kuća u Abardarevoj i godišnje izdržavanje od šest miliona dinara, što bi sve izgubila ponovnom udajom ili odlaskom iz zemlje. O njenim potrebama, kao i o održavanju zadužbine na Oplencu, trebalo je da brine maloletni kralj Petar.
Tokom života, kralj je na ime svog najstarijeg sina Petra kupio 500 akcija Narodne banke Kraljevine Jugoslavije, a na ime Tomislava kuću u Šenoinoj 1 u Beogradu, vinograd pored kuće, imanje sa kućom u Demir Kapiji (Makedonija) i 100 akcija Narodne banke. Ovi pokloni nisu ušli u ostavinsku masu.
Engleski „Dejli mejl“ od 12. novembra 1934. pisao je da je kralj Aleksandar bio najbogatiji monarh u Evropi. Po njima, gotovina koju je držao u stranim bankama iznosila je oko šest miliona funti sterlinga. Bio je i najbolje plaćeni vladar Starog kontinenta, imao je i dva zlatonosna rudnika na planini Deli Jovan, a delio je i prihod sa Francuzima za borski rudnik.
- To su budalaštine. Evropske dinastije su daleko bogatije, baš kao i neke beogradske porodice iz onog vremena: Teokarevići, porodica Bajloni, Savčići, porodica Vlade Ilića... Kralj je imao visoke prihode. Skupština je na osam godina usvajala „civilnu listu“ i njen iznos nije se mogao menjati bez obzira na stanje u budžetu. Promenjena je samo jednom, i to na zahtev kralja, koji je insistirao da se smanji jer premašuje njegove potrebe - kaže Acović.
A šta je kralj zatekao kada je došao na presto? Deda kralja Aleksandra, njegov imenjak, posedovao je imanja po Srbiji, ali i kupovao posede u Vlaškoj, u grofoviji Jalovnica. U Srbiji su sva njegova imanja, oduzeta u sudskom procesu 1868, procenjena na oko 450.000 zlatnih dukata. Prodata su upola cene. Tako su Karađorđevici izgubili sve izuzev kuće u Pešti i imanja u Rumuniji. Veliki deo imetka u Vlaškoj otišao je knezu Petru, koji je potrošio 50.000 dukata na opremu svoje čete, učesnice u bosanskom ratu. Kada je 1876. napustio Bosnu, bio je puki siromah. Deo imanja je pripao najmlađem sinu Đorđu, ruskom gardijskom oficiru, koji je umro od tuberkuloze. Kuću u Parizu Petar je kasnije prodao da otplati svoje dugove i dugove brata Arsena, oca kneza Pavla. Na ostatak jalovičkog imanja se zaduživao, dok nije obezvređeno hipotekama.
IZGRADIO ZEJTINLIK OSIM studentskog i đačkog doma u Beogradu, kralj Aleksandar finansirao je izgradnju groblja na Zejtinliku, podizanje Spomenika neznanom junaku na Avali, nekoliko crkava, a obnovio je i Njegoševu kapelu na Lovćenu.
Kraljevanje je počeo od nule i imao je apanažu od 1,2 miliona dinara godišnje, pola u zlatu, pola u srebru. Sve je morao sam da kupi - od nameštaja do kočija, a pare je ulagao i u zadužbinu na Oplencu. Za sedam godina milion zlatnih dinara! Od seljaka i opštine Topola otkupljuje njive, pašnjake, šume, komade zemljišta u Bozurnji, uz pomoć zajmova. Do 1914. Petar Prvi stvara imanje od oko 70 hektara, koje uoči Velikog rata pretvara u zadužbinu.
Posle smrti kralja Petra otvoren je testament na osnovu čega je bilo očigledno da nije bio siromašan kao u vreme dolaska na presto. Ostavio je dva miliona dinara u srebru i zlatu, veći deo u gotovini, a manji na štednim knjižicama Francusko-srpske banke, Vračarske štedionice itd. To, i zadužbina na Oplencu, ostali su njegovom najmlađem detetu Aleksandru kad je stupio na presto.
On od skupštine dobija godišnju apanažu od 24 miliona dinara, a pravo bogatstvo stiče ženidbom sa rumunskom princezom Marijom, jednom od najbogatijih udavača u celoj Evropi. Aleksandar je imao i nekoliko poljoprivrednih imanja (Topčider, Rakovica, Sokobanja), odakle je ubiran prihod.
Svu imovinu dinastije Karađorđevića nova posleratna vlast oduzela je istovremeno kad im je oduzeto i državljanstvo, ukazom od 2. avgusta 1947.  



Šta sve Karađorđevići mogu da traže? | Društvo | Novosti.rs

Популарни постови