УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

петак, 14. март 2014.

Sam zaustavio ceo austrougarski puk!

 AUSTROUGARSKI reflektor na obali Save naspram Ade Ciganlije bio je
početkom Velikog rata noćna mora Beograda. Njegov svetlosni snop je kao
avetinjski prst obeležavao mete austrougarskoj artiljeriji, koja je 24
časa dnevno tukla srpsku prestonicu i položaje njegovih branilaca.


S druge strane, noćna mora Poćorekove Balkanske vojske bila je
Ada Ciganlija i danas nepostojeća Mala ada ili Zanoga. Na rečnim
ostrvima i Savskom pristaništu odigrale su se prve bitka Prvog svetskog
rata. U noći između 28. i 29. jula 1914. austrougarski desant preko Save
zaustavili su dobrovoljci-četnici Sremskog dobrovoljačkog odreda,
sastavljenog od Beograđana, starih četnika iz balkanskih ratova i đaka
iz srpskih krajeva u Austrougarskoj.
Njihova imena i slavna dela su na sramotu Beograda i Srbije zaboravljena, kaže baka
Živka Milutinović, unuka Ilije Vlajića iz Žarkova, jednog od junaka
odbrane Beograda. Ona godinama pokušava da ubedi opštinske i gradske
vlasti da bi bio red da Ilijino ime ponese neka ulica na Banovom brdu
ili Žarkova, koje su izgrađene dobrim delom na konfiskovanoj imovini
ratnog heroja.
- Njegov Sremski dobrovoljački odred bio je uvek tamo gde se najviše ginulo, a po njemu ni sokače ne može da se nazove. U Žarkovu se s kolena na koleno prepričava dedin podvig kad
je „ugasio“ austrougarski reflektor.

Na početku rata on je bio na Adi i jedne noći je preplivao Savu s bombama
kojima je polupao reflektor, prekinuo noćno bombardovanje i izazvao
paniku kod Austrougara. Od dede su pomislili da je srpska ofanziva -
priča Živka Milutinović. Ilija je kasnije bio i u posadi
čamaca u kojima su srpski vojnici, sa budućim vladikom dr Nikolajem
Velimirovićem, preplovili Savu i oslobodili Zemun u septembru 1914.
godine. Kad im je zbog druge austrijske ofanzive na Drini naređeno da se
vrate na savske ade, za njima se uputio čitav 32. honvedski puk.

GROB ŽIVKA
Milutinović napominje da posle Drugog svetskog rata nije poštovan čak
ni grob Ilije Vlajića na starom groblju u porti crkve. - Tu su
sahranili drugog pokojnika, a kao uspomena ostao je samo spomenik.
Veliko imanje Vlajića je konfiskovano ili nacionalizovano, a otežavajuća
okolnost za porodicu bilo je što su potomci junaka, branioca Beograda i
domaćina - gorko se seća Živka Milutinović.
Opšti austrougarski napad ustremio se 20. septembra na Malu adu,
ostrvce-grudobran čiji su branioci stajali i ginuli u rečnom mulju.
Alaski čamci su uprkos vatri s monitora dovozili pojačanja i odnosili
ranjene sve dok austrijska artiljerija nije doslovno spržila Malu adu.
Borbe su nastavljene za svaku stopu šikare Ade Ciganlije.
Honvedski puk nije mogao da mrdne od obale sve dok topovi nisu doslovno pokosili
drveće. Ipak, branioci se nisu predavali. U drugoj noći bitke preostali
junaci 7. puka, Sremskog dobrovoljačkog odreda, kojima su u pomoć
priskočili čukarički trećepozivci i oslobođeni robijaši iz zatvora na
Ciganliji, iskopali su u sredini ostrva rov poslednje odbrane.
U osam ujutro 23. septembra počeo je frontalni napad Austrougara, kroz
kišu kuršuma do neprijateljskog komandnog položaja provukao se
dobrovoljac Ilija Vlajić. Njegova bomba ubila je komandanta 32.
honvedskog puka Augusta Šmita, izazvala paniku i austrougarski napad je
naglo malaksao. Sledećeg dana više nijednog honveda nije bilo na
beogradskim adama.

-
Deda je bio i među junacima izbrisanim iz brojnog spiska pod komandom
majora Gavrilovića, preživeo je albansku golgotu i tifus i Solunski
front. Dobio je Karađorđevu zvezdu za junaštvo u ratu koje mu je
izranjavio i telo i dušu, ali ni mir nije bio mnogo bolji - kaže nam
Živka Milutinović. Ratni heroj, kao i većina razočaranih
srpskih ratnika, postao je opozicionar u Demokratskoj stranci Ljube
Davidovića, koja je zahvaljujući njegovom ugledu dobijala sve izbore u
Žarkovu i na Čukarici.
- Deda je duže od deset godina bio predsednik opštine. Zahvaljujući njemu podignuta je crkva u
Žarkovu. Ispred nje je i sahranjen kad je umro od muke u prvim danima
rata. Kad je video oficire iz Topčidera kako raspasani i bez oružja
beže, izašao je i počeo da viče na njih: „Zar se tako bori srpska
vojska“. Oficiri su mu prezrivo odgovorili da su oni Jugosloveni. Uveče
je umro na kućnom pragu. Srce, koje je izdržalo najstrašnije bojeve,
prepuklo je od poniženja i muke - sa suzom u oku seća se Živka
Milutinović.

NEPODOBNI BEOGRAĐANI

UNUKA Ilije Vlajića bila je prva devojka iz Žarkova koja je završila učiteljski fakultet.

- Kad sam diplomirala 1949. godine, jedne noći na vrata su zalupali oznaši i rekli da se ujutro javim
isledniku na Banovom brdu. Ovaj je ponudio da idem u selo Šume da budem
učiteljica ili na Goli otok. Celu generaciju mladih učitelja iz Beograda
razbacali su po budžacima s kraja na kraj Jugoslavije, a Beograđane su
učili neki drugi - s uzdahom kaže Živka Milutinović.


Sam zaustavio ceo austrougarski puk! | Reportaže | Novosti.rs

Популарни постови