УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

недеља, 18. октобар 2015.

Запрега хитала у помоћ

САНИТЕТСКЕ кочије типа "мунди" први пут су у Србији коришћене још у време Другог српско-турског рата, 1876 - 1878. године. Нажалост, деценијама после тога ратови нису јењавали, па је овакав начин збрињавања настрадалих још дуго био неопходан.
Тада су овакве кочије биле намењене транспорту рањеника, а данас су у улазном холу Музеја науке и технике, привлачећи пажњу посетилаца и подсећајући на бројне војне сукобе који су од тада протутњали овим поднебљем.
Сувенир из театра
- Кочија је пронађена у Дечјем позоришту у Кикинди - објашњава наш домаћин Иван Станић. - Иако је стара 150 година, кочија је у идеалном стању, и на њој су урађене само неопходне конзерваторске интервенције.
Овај тип запреге осмислио је др Јаромир фон Мунди, велики хуманиста свог доба, који је живео у 19. веку. Био је учесник тадашњих ратова широм Европе, али првенствено као лекар који је бринуо о рањеницима. Заслужио је бројна признања и био је веома уважен стручњак, а у неколико махова се сретао са српском медицином и нашим лекарима.
- У време када почиње Први српско-турски рат, Мунди долази у Србију и пријављује се нашој Врховној команди - објашњава Станић. - Тада бива постављен за инспектора свих иностраних медицинских мисија, изузев руских, да својим знањем и искуством помогне нашем војном санитету, јер у то време у српским редовима није било довољно лекара.
У време Српско-бугарског рата наша земља добија пругу Београд - Ниш, а управо на иницијативу овог стручњака добија и први санитетски воз за превоз рањеника. По завршетку рата, група београдских лекара одмах предлаже свог бечког колегу, барона Јаромира Мундија за почасног члана Српског лекарског друштва.
- Кочија која нас подсећа на то време направљена је веома робусно - додаје Станић. - Била је намењена тадашњим српским путевима и коришћењу на ратишту. Димензије точкова прилагођене су кретању ван путева. Удобност рањеника, кочијаша и помоћника обезбеђивало је чак седам лиснатих опруга. Унутрашњост кочије прилагођена је за транспорт два рањеника или за хитне медицинске третмане. До висине прозора била је обложена поцинкованим лимом са падом ка вратима ради лакшег одржавања. Дужина јој је била само 3,07 метара, а за то је постојао посебан разлог: тако је могла много лакше да савлада прелаз ровова и веома компликован терен на ратишту.

Транспорт рањеника
У Првом светском рату за транспорт рањеника коришћена су сва средства која су била на располагању. То су били санитетски возови, авиони, бродови, аутомобили организовани у санитетске ауто-колоне, а затим на ред долазе реквирирани фијакери и друге запреге попут воловских кола.
Невоља и опасност су налагали војницима, а поготово лекарима у санитетским јединицама, да се што пре снађу у стравичном војном сукобу који дотадашњи свет још није видео.
Управо стога је велика вероватноћа да је због генералног недостатка средстава за транспорт рањеника и ова кочија коришћена у те сврхе. 
Српски санитет из ратова 1876-1878. године на фотографијама И.В. Громана
ДУКАТ У ЏЕПУ
МНОГО је војника отишло у Први светски рат напуштајући дом и остављајући забринуте родитеље. Наш саговорник зато подсећа на обичај који је забележен у нашој војсци, мада неки записи говоре да су слично радили и други, широм зараћене Европе.
- Кажу да је отац сину на растанку давао дукат да му се нађе при руци у тренутку рањавања. Приликом ратних дејстава догађало се да војници нису могли да збрињавају своје другове. Кажу да је сељак са таљигама, који је после сукоба обилазио ратиште, прво на кола товарио коњанике који су при себи имали дукат.


Београдске приче: Запрега хитала у помоћ | Београд | Novosti.rs

петак, 25. септембар 2015.

Рачуни чисти, чему сумње?



Најстарији српски и светски часопис Летопис Матице српске најзад је финансијски обезбеђен за 2015. годину и наставља да излази у месечним свескама. Упркос томе што је Министарство културе учинило све како би овај часопис, понос српске књижевне периодике, током 2015. проредио своје изласке, Матица српска је захваљујући институцијама и појединцима свесних значаја вредности овог типа, успела да проблем финансирања часописа за ову годину у потпуности реши.
Ово се истиче у одговору Председнитшва Матице српске на саопштење Министарства културе у којем је затражено од Матице да положи рачуне о пословању.
У саопштењу се наводи да је за Матицу била неподношљива помисао да је овај часопис могао да излази као месечник у Аустроугарској, а данас у Србији, због ароганције једног министра не може. Због тога су, после одлуке Министарства културе да путем конкурса, за Летопис издвоји свега 400.000 динара, у акцији спасавања часописа помоћ дали Секретаријат за културу Војводине (1.150.000 динара) Управа за културу Новог Сада (700.000), као и добротвори и донатори (270.000).
- С обзиром да министар Тасовац упорно захтева да се објаве подаци о свим Матичким приходима, нема разлога да то и не учинимо. Само што би министар претходно морао одговорити на неколико логичних питања: зашто је до сада само од Матице српске захтевано овако јавно полагање рачуна? Да ли ће и од неких других установа (можда од Београдске филхармоније) сада затражити да испоставе структуру својих прихода? Да ли је Матица српска заслужила овакве јавне прозивке и малтретирања? Због чега министар опсесивно настоји да Матицу прикаже као спорну и проблематичну установу?
НАМЕНСКО ТРОШЕЊЕУ саопштењу Председништва Матице српске се детаљно наводе сви приходи који се, како се истиче, троше строго наменски. Тако је Управа за културу Новог Сада, осим средстава за Летопис финансирала и извођење научних и културних програма издвојивши 3.500.000 динара, док је Покрајински секретаријат за културу за једну књигу, серију предавања и за дигитализацију рукописног одељења, дао 1.471.000 динара. Од Министарства културе добијено 1.777.070 динара, а од донација и добротвора 2.369.000. За 42 Матичина научно-истраживачка пројекта Министарство просвете и науке издвојило је 15.600.000 динара, а Покрајински секретаријат за науку 2.000.000 динара. Сопствени приходи Матице у овој години требало би да износе око 4.800.000 динара.
За своје функционисање Матица српска (са 35 запослених) новац, како то закон налаже, добија једино од Министарства културе. А та ставка је са прошлогодишњих 46 милиона сведена на 35. То је довољно само за бруто зараде запослених и трошкове грејања, док како се наводи у саопштењу остају непокривени трошкови електричне енергије, телефона, комуналних услуга, горива, интернета, службених дневница.
- Средства за овакве намене неопходне су Матици у износу од преко 50 милиона. Кад се одбију све могуће мере уштеде и активирање сопствених извора прихода, долази се до минималних средстава од 6,5 милиона динара који недостају да би се у најстаријој српској културној установи могло наставити са успешним радом и да би се отклонио мучан осећај да је установа, из неког необјашњивог разлога, изложена малтретирању и каштиговању. Акција спасавања Летописа у 2015. је успела, упркос томе што је надлежни министар све учинио да тако не буде. Акција спасавања Матице српске још је у току: неизвесно је како ће се та акција завршити, али било би једино исправно и оправдано да то не изводимо противно вољи надлежног министра него у договору са њим - закључује у саопштењу Председништво Матице српске.
ИЗБЕГАВАЈУ РАЗГОВОР
У изјави за "Новости" Драган Станић, председник Матице српске, истиче да ова институција још од фебруара ове године упорно шаље писма Министарству културе са објашњењем своје ситуације и са жељом за разговор.
- Не само што нисмо удостојени било каквог одговора, већ ни на телефон у Министарству нико није хтео да нам се јави. Због тога смо били принуђени да се обратимо јавности. Овакав начин комуникације је испод сваког нивоа. Није достојан ни српске државе односно Министарства културе. Било би нормално да у Министарству размотре све наше аргументе и предлоге и да онда донесемо заједничко решење.


Матица српска: Рачуни чисти, чему сумње? | Култура | Novosti.rs

Пример: Бела и шарена Србија

Превратничка улога „Хазарског речника”

Научни скуп „Српска проза данас” други је од пет предвиђених скупова чији је циљ да се добије обухватан приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима

Милорад Павић (Фото П. Павловић)
Нови Сад – На предлог Мира Вуксановића, дописног члана САНУ, Огранак САНУ у Новом Саду одлучио је да током пет година организује пет тематских скупова. Прошле године, одржан је научни скуп: „Српска поезија данас”, а ове: „Српска проза данас”. У раду округлог стола учествовали су: Миро Вуксановић, Марко Недић, Радивоје Микић, Јован Делић, Петар Пијановић и Александар Јерков.
Стеван Пилиповић председник Огранка САНУ у Новом Саду, рекао је да је замисао овог петогодишњег пројекта  потврда и брига најодговорнијих за српску реч, за књижевност и језик српског народа смештеног у разним деловима бивше нам земље,  и шире, свих оних у свету који српском народу припадају.
Основна намера пројекта, објашњава Миро Вуксановић, јесте да се дефинише савремени српски књижевни корпус. То значи да се добије кратак, али што обухватнији приказ савременог књижевног стварања на српском језику, у свим жанровима (поезија, проза, есеј, критика, драма, литература за децу), у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској и другим земљама.
Говорећи о поетичком плурализму као једној од трајнијих особина српске књижевности, Радивоје Микић приметио је да нису тако ретки случајеви  да кад се набрајају наши најбољи савремени прозни писци, уз неизбежне Андрића и Црњанског, уследе још два или три имена (рецимо Пекић, Киш, Албахари), док се, из ових или оних разлога, изгубе Владан Десница, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Антоније Исаковић, Миодраг Булатовић, да о, примера ради, Бошку Петровићу, Александру Тишми, Павлу Угринову и Слободану Џунићу, или Воји Чолановићу, Светлани Велмар Јанковић, Добрилу Ненадићу, Видосаву Стевановићу, Милисаву Савићу или Мирославу Јосићу Вишњићу, Милици Мићић Димовској и не говоримо. Исто тако, каже Микић, да ли је природно да кад се набрајају нешто млађи писци, узАлбахарија, Петковића, Басару, Петриновића, Горана Петровића, и не помену Радослав Братић и Јован Радуловић? Да ли је ту реч о обичном превиду, непознавању или свесном прећуткивању? Морамо бити, верујем, сасвим отворени – поглед на књижевност се опет идеологизовао.
Које су то кључне особине, запитао је Јован Делић, столећа иза нас. То су светски ратови, логори, фашизам, комунистичке револуције, двоструко стварање и двоструко разарање Југославије, као директна последица друштвених збивања, неслућени техничко-технолошки напредак, атомска бомбардовања, велика миграциона кретања... Сирија се прво догодила Србима. Српска књижевност и српски духовни простор драматично се сужавају. Југословенска књижевна заједница је разорена.
Петар Пијановић се бавио модерношћу у савременој српској прози. Модерно се обично разумева у опозицији према ономе што је традиционално и класично. За разлику од онога што је у књижевности већ познато и овештало, модерно и модерност указују на садржаје и форме онога што није довољно познато нити истрошено.
У међуратном добу, Станислав Винавер писао је како је „равнотежа поремећена” и у збиљском свету и у књижевном тексту. Други рат био је знак како је свет за неко време нестајао у амбису историје, па се у историју опет враћао. Недуго иза Другог светског рата, модерност је кроз поетике оспоравања поново налазила своје писце. Један од њих је био Миодраг Булатовић који се 1955. појавио превратничком збирком „Ђаволи долазе”. Више од Пекића, Киша и Булатовића српску савремену прозу иновирао је Милорад Павић „Хазарским речником” (1984). Могући подстицај дао му је Киш текстом у којем за свој идеал узима књигу која би се, осим као књига, могла читати и као енциклопедија. Када је реч о осавремењивању приповедачког поступка у савременој српској прози, сасвим особено место има Радован Бели Марковић.
О српској књижевности данас, сматра Александар Јерков, потребно је говорити и то са великом озбиљношћу, па чак и са забринутошћу. Више од 150 година имали смо велику новију књижевност, као што је велика била и средњовековна и усмена књижевност, а и књижевност приморја, која, нажалост, више није наше онако како је требало да буде. Ипак, нико нам не може гарантовати да ћемо тако велико стваралаштво имати и убудуће. Оно што се дешава у књижевној култури – политизација мање, а популаризација више, прети да укине овај низ великих дела који је обележио нашу прошлост.
У поруци који је скупу упутио Радован Бели Марковић каже се: „С отвореним нестрпљењем чекају се овакви скупови, пошто књижевност овог доба има право да промишља себе, а и да својим начином „ућуткује“ оне који потиру књижевну реч у свести свог народа...“, а у поруци Милисава Савића стоји: „Српска проза све више постаје коментар. Есејистички дискурс преовлађује над приповедачким. Професорска књижевност потиснула је бандитску“.
Наредних година биће организована још три округла стола: „Српска књижевна критика и есејистика данас” (2016), „Српска драмска књижевност данас” (2017) и „Српска књижевност за децу данас” (2018).
Зоран Радисављевић објављено: 17.09.2015.у Политици

=========================== ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Превратничка улога „Хазарског речника”

akademska slika | 17/09/2015 03:01
"Savremeni književni korpus" određuje grupa muškaraca koji zajedno imaju 395 godina (prosečne godine 65,8)? Koliko relevantnih a aktuelnih činjenica realno ovakva grupa može da ponudi? I kome? Iskusnima bi se morale pridružiti mlađe snage kako bi i ideje bile svežije. Ali ko je ovde spreman da nekome mlađem (ili ženi) prepusti mesto?
trla baba lan | 17/09/2015 08:32
Prepricavanje sta ko rekao, njih pet mozgaju o jeziku, uh kako revolucionarno. Bolje bi bilo da se ukljuce u rad Ministarstva prosvete, da skolujemo pismene ljude od osnovne skole, lako cemo posle da se bavimo slagom.
увек Милисав | 17/09/2015 10:38
Увек исти људи нешто пребрајају себи у браду, па онда медији то нешто цитирају, трла баба лан. Језик је жива материја, изађите из својих пећина, слушајте народ, напредујте, не богорадите.
Hrvoj Hrvatin | 17/09/2015 15:04
Ovo je sve naivno. Ne bih o kanonu, tko sve spada u velikane i malikane, no jedno je bitno: književnost više nema ulogu kao u 18. i 19. stoljeću, te dijelom u 20. Ulogu dominantnoga kulturnog oblikovatelja preuzeli su audiovizualni mediji. Npr. i najutjecajniji svjetski pisci u posljednjih 40 i više godina (Borges, Calvino, Cormac McCarthy, ..) jednostavno ne znače što su za svijet značili Voltaire ili Tolstoj, ili za propalu Jugoslaviju Krleža i Andrić. Tempi passati.
Sanja Mandić | 17/09/2015 15:37
Kakva irelevantna grupa ljudi zabavljena jalovim poslom! Bez kontakta sa stvarnošću, kao da su izašli iz neke kulturne sekcije mesne zajednice. Ne zaslužuje komentar ovaj tekst.
Boško Tomašević | 18/09/2015 00:27
Dopisni član SANU Miro Vuksanović predlaže ... Potom Ogranak SANU u Novom Sadu predlog odobrava. Predlagač se nalazi medju pozvanim govornicima okruglog stola "Srpska proza danas". Tu je i Jovan Delić, izmedju ostalih. U "papirnom" izdanju "Politike" istoga datuma (17. septembar) list donosi i vest o "Ćorovićevim susretima pisaca i istoričara" koji se održavaju u Bileći i Gacku. Okrugli sto književne kritike u Bileći ove godine je posvećen, nikom drugom, do g. Miru Vuksanoviću a medju govornicima o delu g. Vuksanovića je, opet, g. Jovan Delić. Dakako, i prijatelji Mira Vuksanovića "iz kraja i okoline": S. Gordić, S. Koljević, R. Bratić, M. Cvijetić ... Ovaj komentar se, verujem, slaže sa "vidicima" prethodnih komentara. Valjda je to život: ja tebi, ti meni, svi ostali su niko i ništa. Kako bi na "ovu pojavu" gledao Svetozar Ćorović, ne znam.

субота, 27. јун 2015.

Сања Симић Ларсон се школовала у Америци, живи у Паризу, а у селу Гокчаници код Краљева производи малине за европско тржиште

Сања Симић Ларсон се школовала у Америци, живи у Паризу, а у селу Гокчаници код Краљева производи малине за европско тржиште

Поред малине планира и веће засаде Боровнице, купине и рибизле: имање у Гокчаници
Гокчаница код Краљева – Нису мештани планинског села Гокчанице, испод Голије а на средокраћи пута између Краљева и Рашке, били баш поверљиви када је Сања Симић Ларсон, пре три године, дошла у њихово село да купи веће поседе земљишта зарад узгоја јагодичастог воћа. Где ће, говорили су, „ова дама из Париза да оре, копа, сади и бере, и то овде међу нама горштацима и вуковима. Нема од тога ништа...“ Али, сада кад са њених њива у Француску и Немачку сваког дана одлази по 2,5 тона свежих малина, све је више оних који јој при сусрету „подижу капу“, траже посао, нуде кооперацију...
Поседује она овде, тј. њена фирма са седиштем у Београду „Пјурбери“, која послује у оквиру „Пјурбери фруи руж“ из Париза, већ 13,5 хектара земље. Углавном су ти поседи под малином, а један део је искоришћен за садњу садница боровнице и беле и црвене рибизле.
– Најпре смо купили 5,5 хектара земље и ту, пре две године, засадили око 80.000 садница малине. Реч је о „девојачкој“ земљи која никада није орана и засејавана, а сертификоване саднице су из Француске. Све смо од почетка радили уз тесну сарадњу са стручњацима београдског Пољопривредног факултета и ево добили смо 16 тона малине по хектару, а овде се, уз прилично застарелу технологију узгоја, у просеку добија десет тона по хектару. Сада смо на још осам хектара засадили око 70.000 садница. Наша оријентација је узгој јагодичастог воћа и пласман, али не замрзнутог већ свежег воћа на тржиште Европе. И, у томе тежимо да будемо лидер овде у Србији и шире, а поред малине планирамо и веће засаде боровнице, купине и рибизле. Такође, и садњом друге сорте малина намеравамо да продужимо сезону, да оне сазревају и беру се најмање десет недеља уместо четири – објашњава нам Сања Симић Ларсон.
Сању у овај крај нису довеле ни родбинске везе, ни носталгија за родним крајем већ бизнис. Она је рођена Београђанка, али је са 17 година из Дванаесте београдске гимназије, према програму размене ученика, отишла у Америку. Тамо је стекла и универзитетске дипломе из области економије и финансија. Радила је најпре инвестиционе програме за неколико познатих банака и бавила се продајом акција на берзама, да би се у Њујорку запослила у француској Сосијете женерал банци, на месту директора сектора за развој програма образовања кадрова за област Северне Америке.

Сања Симић Ларсон
Често је путовала у Париз, у централу банке и ту упознала будућег супруга Андерса Ларсона. Та љубав крунисана је браком 2007. године, па је Сања убрзо постала мајка. Добили су најпре кћерку а после годину дана и сина. И, прекинула је пословну каријеру...
– Моја деца нису пила млеко из продавнице, нису се хранила куповном храном... Све сам им кувала и била им посвећена. Каријеру сам наставила после три, четири године, када су нам деца мало поодрасла – каже Сања.
Кренула је опет са послом у Сосијете женерал банци, али је узгред размишљала и о сопственом бизнису, анализирала је често производне потенцијале и тржишта транзиционих економија, закључивши да је у Србији најбоље улагати у пољопривреду. Зато је пре пет година основала фирму у Паризу за узгој и пласман јагодичастог воћа, затим и организациони део те фирме у Београду. И, ево је са послом у брдима Гокчанице...
Желимо и да кооперирамо са другима који имају засаде најмање око тридесетак ари, али под нашим технолошким условима. Тако можемо да оживимо ово и суседна села у овом крају. Морам рећи и да сам наишла на велику помоћ, најпре геометра Драгише Петровића, па начелника Рашког округа Небојше Симовића, градоначелника Краљева Томислава Илића и начелника одељења за ванредне ситуације Радојице Кочовића. Сва та папирологија, уз њихову помоћ иде добро, али бих томе додала и чињеницу да наши закони за ову врсту инвестирања још нису модернизовани, упрошћени... Плашим се да би неко ко није из Србије изгубио стрпљење – упозорава Сања Симић Ларсон.
Мирољуб Дугалић објављено: у Политици ,26.06.2015.

Популарни постови