УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

понедељак, 11. јануар 2016.

За краља сам јер је председник Србије, председник Србије, а краљ Србије краљ свих Срба


После толиких жртава створена је Република Српска и она је сада толики проблем. Приговара им се зашто славе свој рођендан и славу, што је запамћено само у најнеславнијим и неслободнијим временима, каже за Спутњик академик Матија Бећковић, који говори и о томе како су Срби издали своје жртве и свог краља.
У ком друштвеном уређењу живимо? Некада сте живели у нади да ће Милошевић бити наш последњи председник, да ли је у Вама остало наде да ће Срби икада више видети крунисање свог краља, да ли би то нешто променило?
— Да је Титу пало на памет да се прогласи за краља, сви наши републиканци би преко ноћи постали монархисти. И кад би било коме од ових наших успешних политичара то пало на памет, то би био много мањи проблем него да краљ буде онај ко је заиста краљ. Проблем је што је наш краљ прави, ако је он прави, онда би сви други морали бити прави, а то би био велики преврат, нешто на шта нисмо спремни. Ми смо један од ретких народа који има своју националну династију, али десило се да њу укине један туђин и апостата, за кога још увек не знамо ко је и како се звао. Мислило се, ако пропадне тај поредак, Срби ће се сетити себе и свог историјског државног уређења. Али чули смо да је главни проблем: зашто би краљ био краљев син, а не било ко други. У том смислу се овде још увек води та кампања.
Ми никада не кажемо Краљевина Белгија или Краљевина Норвешка, Краљевина Шпанија, јер би тако подсећали како су то модерне европске државе, са високим стандардом и највишим ступњем демократије, него још увек причамо како би краљевина била нека реконструкција доба у коме је краљ седео у прочељу, где би била његова главуџа и запоњак, а другима би давао ако нешто од њега преостане. Да је то један симбол који српски народ има, то нико не говори, а да су ти симболи тако важни за наш национални идентитет и наше постојање, то нико и не спомиње. Да је све што је погинуло у нашој прошлости, погинуло за краља и отаџбину. Одржати ту свећу непретуљену и имати тај симбол жив, то ниједан народ не би пропустио да обнови, сем нас који смо се нашли у беспућу и изједначили са голим долинама, са новокомпонованим државама и њиховим историјама, да крећемо из почетка да тражимо неки облик, као да га нисмо имали кроз векове. Та пропаганда која траје од 1941. године, то живи и данас. Нико није завршио говор на српском језику кроз векове, да није завршио речју „Живео краљ“. Нико се није ни сетио да би Србија могла бити нешто друго, то је просто природни облик постојања српске државе.
Данашња краљевина и краљ били би по мери овог времена, не би били ништа друго него што је краљ у државама које сам набројао. Нити је видљив, нити одлучује о било чему, он просто постоји као симбол јединства и трајања те земље

субота, 02. јануар 2016.

МЕДИЈСКА БЛОКАДА КАО ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ / Небојша Васовић

МЕДИЈСКА БЛОКАДА КАО ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ
                              (На примеру књиге Зар опет о Кишу?)
1.
Неко ће можда бити зачуђен насловом овог текста. Како може књига која је била номинована за престижну награду „Никола Милошевић", и којој је додељена награда за критику и есејистику „Николај Тимченко", бити под медијском блокадом? Видећемо да у данашњој Србији све може, па и то.
Књига Зар опет о Кишу? била је практично прећутана, већ од самог објављивања. Изненађујуће, с обзиром да је претходна књига на исте теме, Лажни цар Шћепан Киш, изазвала у нашој јавности прави скандал. Чиње-ница да се овога пута нико од мојих ватрених опонената није јавио да разговара о Кишу и његовом делу може значити две ствари: или да кишологе и нашу јавност то у суштини никада није ни занимало, или да постоји неки план да се (у недостатку аргумената) овога пута избегне полемика. И полемике вероватно не би ни било да се нису појавили позитивни прикази књиге, и да се књига није нашла у најужем избору за награду „Никола Милошевић". Седница за доделу награде била је јавно преношена преко радија. Чланови жирија Миле Савић и  Симо Елаковић гласали су први и своје гласове доделили књизи Прирок и суштасшво Слободана Жуњића. Самим тим, трећи члан жирија, Мило Ломпар, није могао утицати на име добитника. Мило Ломпар је гласао за књигу Зар опет о Кишу?, и тако починио прекршај који „кишобрани" не праштају.
Већ и само помињање моје књиге у јавности било је повод за напад у листу „Политика", најпре на књигу, а затим на професора Мила Ломпара. Баш као у славним данима политичког терора, не само што смета књига, већ се морају казнити и они који неподобну књигу читају и на било који начин препоручују. Као бранилац наше официјелне кишологије појавио се у „Политици" професор хрватске књижевности - Тихомир Брајовић, са тврдњом да је књига безвредна, чак антисемитска. „Политика" објављује мој први одговор Брајовићу, будући да сам се позвао на „Закон о штампи", али не и мој одговор на Брајовићев други напад, као ни текст Мила Ломпара који је покушао да се укључи у полемику. Тако се професор Тихомир Брајовић одједном појавио као врховни стручњак за Киша, и то у дневним новинама у којима има статус сталног сарадника. Окрилаћен чињеницом да има где да попује, а заштићен својом газдарицом - уредницом „културне рубрике" Весном Рогановић, он је неко време глумио књижевног критичара, све док у „Печату" нису уследили разорни аргументи Мила Ломпара који су Брајовићев излет у област кишологије ставили тамо где му је место.
До које мере је Брајовић успео да убеди јавност у ваљаност своје „експертизе" говори и чињеница да је Задужбина „Николај Тимченко" (жири у саставу: Миливој  Ненин, Јован Пејчић и Горан Максимовић) доделила награду за годину 2013. књизи Зар опет о Кишу? Овога пута (барем до сада) није било полемике. Књига је напросто прећутана. Да ли то може бити случајно? Од десетина дневних, недељних, и осталих новина у Србији, да не помињемо на стотине блогова и осталих интернетских портала, вест о додели награде „Николај Тимченко" донеле су само три новине: „Печат", „Политика" и „Вечерње новости", као и „Српско књижевно друштво" и „Српски књижевни лист". Сама додела награде, остала је потпуно незабележена, како од телевизије и радија, тако и од публикација и интернетских портала, што је вероватно први случај таквог прећуткивања од када се у Србији додељују књижевне награде.
Истовремено, одвијала се једна друга, од очију јавности скривена прича која је у много чему морбиднија од цензорског система из периода комунизма, морбиднија јер је анонимна, скривена, и иза себе не оставља никакве трагове, те самим тим ни могућност дијалога и разоткривања „режисера из сенке". Овде ћу указати само на неке чињенице које су део

Популарни постови