УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

субота, 02. јануар 2016.

МЕДИЈСКА БЛОКАДА КАО ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ / Небојша Васовић

МЕДИЈСКА БЛОКАДА КАО ОБЛИК ЦЕНЗУРЕ
                              (На примеру књиге Зар опет о Кишу?)
1.
Неко ће можда бити зачуђен насловом овог текста. Како може књига која је била номинована за престижну награду „Никола Милошевић", и којој је додељена награда за критику и есејистику „Николај Тимченко", бити под медијском блокадом? Видећемо да у данашњој Србији све може, па и то.
Књига Зар опет о Кишу? била је практично прећутана, већ од самог објављивања. Изненађујуће, с обзиром да је претходна књига на исте теме, Лажни цар Шћепан Киш, изазвала у нашој јавности прави скандал. Чиње-ница да се овога пута нико од мојих ватрених опонената није јавио да разговара о Кишу и његовом делу може значити две ствари: или да кишологе и нашу јавност то у суштини никада није ни занимало, или да постоји неки план да се (у недостатку аргумената) овога пута избегне полемика. И полемике вероватно не би ни било да се нису појавили позитивни прикази књиге, и да се књига није нашла у најужем избору за награду „Никола Милошевић". Седница за доделу награде била је јавно преношена преко радија. Чланови жирија Миле Савић и  Симо Елаковић гласали су први и своје гласове доделили књизи Прирок и суштасшво Слободана Жуњића. Самим тим, трећи члан жирија, Мило Ломпар, није могао утицати на име добитника. Мило Ломпар је гласао за књигу Зар опет о Кишу?, и тако починио прекршај који „кишобрани" не праштају.
Већ и само помињање моје књиге у јавности било је повод за напад у листу „Политика", најпре на књигу, а затим на професора Мила Ломпара. Баш као у славним данима политичког терора, не само што смета књига, већ се морају казнити и они који неподобну књигу читају и на било који начин препоручују. Као бранилац наше официјелне кишологије појавио се у „Политици" професор хрватске књижевности - Тихомир Брајовић, са тврдњом да је књига безвредна, чак антисемитска. „Политика" објављује мој први одговор Брајовићу, будући да сам се позвао на „Закон о штампи", али не и мој одговор на Брајовићев други напад, као ни текст Мила Ломпара који је покушао да се укључи у полемику. Тако се професор Тихомир Брајовић одједном појавио као врховни стручњак за Киша, и то у дневним новинама у којима има статус сталног сарадника. Окрилаћен чињеницом да има где да попује, а заштићен својом газдарицом - уредницом „културне рубрике" Весном Рогановић, он је неко време глумио књижевног критичара, све док у „Печату" нису уследили разорни аргументи Мила Ломпара који су Брајовићев излет у област кишологије ставили тамо где му је место.
До које мере је Брајовић успео да убеди јавност у ваљаност своје „експертизе" говори и чињеница да је Задужбина „Николај Тимченко" (жири у саставу: Миливој  Ненин, Јован Пејчић и Горан Максимовић) доделила награду за годину 2013. књизи Зар опет о Кишу? Овога пута (барем до сада) није било полемике. Књига је напросто прећутана. Да ли то може бити случајно? Од десетина дневних, недељних, и осталих новина у Србији, да не помињемо на стотине блогова и осталих интернетских портала, вест о додели награде „Николај Тимченко" донеле су само три новине: „Печат", „Политика" и „Вечерње новости", као и „Српско књижевно друштво" и „Српски књижевни лист". Сама додела награде, остала је потпуно незабележена, како од телевизије и радија, тако и од публикација и интернетских портала, што је вероватно први случај таквог прећуткивања од када се у Србији додељују књижевне награде.
Истовремено, одвијала се једна друга, од очију јавности скривена прича која је у много чему морбиднија од цензорског система из периода комунизма, морбиднија јер је анонимна, скривена, и иза себе не оставља никакве трагове, те самим тим ни могућност дијалога и разоткривања „режисера из сенке". Овде ћу указати само на неке чињенице које су део
историје моје књиге, иако је права слика вероватно још мрачнија.
Неке књижаре, попут „Цептерових", наручују књигу од издавача, али чим виде да књига није хвалоспев Кишу, враћају књиге дистрибутеру. У београдској књижари „Беополис" одбијају да приме књигу аутора „који је против Киша". И у другим књижарама (како ми јављају колеге из Београда) праве се да немају књигу, и тек на инсистирање, "сасвим случајно", проналазе тобоже затурени примерак.
По изласку књиге, новинар „Политике" (Слободан Кљакић) и новинар „Вечерњих новости" (Драган Богутовић) распитују се код сарадника „Конраса", Ј. Цвјетковића, како да са мном ступе у контакт јер желе да направе интервју. Потом се више не јављају.
Лист „Данас" одбија да објави приказ моје књиге „Морбус Киш" из пера Бошка Томашевића. (Да се подсетимо, Томашевић је доспео на црнулисту кад је уједном интервјуу за лист „Данас" дао негативну оцену Кишових стваралачких домета, после чега је „Данас" одбио да објављује Томашевићеве приказе непреведених књига са француског и немачког које са Кишом немају никакве везе. Још један доказ да свако критичко мишљење о Кишу неминовно повлачи неку врсту казне, што сам тврдио у књизи Зар опет о Кишу?)
Исти лист одбија приказ Здравка Крстановића „Вага за кумира". Разлог: и овај приказ је био позитиван.
„Коларчев Народни универзитет" одбија предложени разговор о књизи. Објашњавајући разлоге ове своје одлуке уреднику „Конраса" Срђану Станишићу, уредница трибине, Олгица Стефановић, истиче да Васовић „критикује људе који су још увек живи"! Дакле, баш као што је и Киш критиковао своје „још увек живе" савременике. Није незанимљиво сетити се да сам после објављивања Лажног цара био нападан зато јер критикујем писца који није међу живима?!
На трибини Студентског културног центра заказан је разговор о књизи за 24. април 2014. Убрзо после тога, уредница трибине, Весна Капор, обавештава уредника „Конраса", Срђана Станишића, да „већ има проблеме због те промоције" и да она за тако нешто „нема ни кичму ни стомак". Разговор коначно бива отказан две недеље пре заказаног датума са изговором уреднице да ће јој 24. априла бити болестан отац, што свакако представља редак пример видовитости у нашим крајевима. Уредник „Конраса" је покушавао да сазна разлоге такве одлуке од директора СКЦ-а, Славка Веселиновића, али се овај ниједном није одазвао на позив.
Часопис „Поља" одбија да објави текст Бошка Томашевића „Морбус Киш" у којем критичар износи позитиван суд о мојој књизи. Занимљиво, с обзиром да је исти часопис објавио Томашевићев текст „Часност (еhrlichkeit) и добра воља да се нешто против савременика критички каже и немоћ да се тиме ишта постигне - случај Томас Бернхард", у којем је Томашевић изнео крајње негативно мишљење о великом броју српских писаца. Шта је ово ако не још један доказ да се у Србији могу критиковати сви осим Киша?
Исти текст Томашевић нуди и „Београдском књижевном часопису", али уредник Милован Марчетић одбија да га објави.
Два напада на књигу у „Политици" из пера Тихомира Брајовића, без могућности одговора на његов други напад. Објашњавајући зашто не жели да објави мој одговор, уредница Весна Рогановић ми је написала да полемика има смисла само онда када и други желе да се у њу укључе, „како би се укрстило што више ставова". За дивно чудо, уредница је заборавила да је одбијањем текста Мила Ломпара управо она спречила да се чују и други гласови.
Да се подсетимо: у првом приказу моје књиге, Тихомир Брајовић је оптужио Мила Ломпара јер је, предлажући моју књигу за награду „Никола Милошевић", дао подршку моме „антисемитизму". Када је Ломпар на овакву оптужбу покушао да одговори, „Политика" је одбила његов текст са изговором да би текст требало скратити. Поводом чињенице да се једном цинкарошу даје неограничен простор за нападе, док се нападнутима ограничава могућност одбране, Мило Ломпар примећује:
Текст је - вели уредник - предугачак, па би га требало скратити. Сам захтев је неуљудан и бесмислен: неко ко посеже за оптужбом за антисемитизам, вишеструко не-мотивисаном и лажном, неко ко циљано премешта књижевно-политички спор у полицијско подручје, неко ко је стални критичар Попитике, па има несумњиви монопол на страницама листа, појављује се одједном као особа чија се права штите од прекобројних слова у тексту којим се невољни оптуженик - брани. Како стоје ствари са оптуженим лицем? Политички потказан без било каквог повода, човек треба да унапред ограничава простор своје аргументације, да скраћује сопствени текст, као да не зна како иза његовог оглашавања следе слапови припремљених и наручених текстова. То је Политикина равноправност: пет аутора по пет страница равноправно је са једним аутором коме скраћујете текст, додатно га дискриминишући у писмима читалаца.
(„Денунцијант са маском знанственика", Печат, бр. 314, 11. април 2014, стр. 56)
Сукоб између професора Ломпара и професора Брајовића распалио је страсти на београдском Филолошком факултету. По сведочењу колеге који је присуствовао састанку професора факултета, Јован Делић прилази свом асистенту и из руку му отима примерак моје књиге, објашњавајући тај културни гест следећим речима: „Дај ми то ђубре да прочитам!" Зашто је талентовани ђубретар Делић промашио професију, остаје тајна.
„Поља" одбијају да објаве мој други одговор Брајовићу, први пут да су „Поља" одбила неки мој текст.
Априла 17, Издавач „Конрас" у својим просторијама организује округли сто о мојој књизи на којем учествују: Лабуд Драгић, Петар Арбутина, Мирослав Ивановић, Триво Ђинђић, Бранко Пиргић, Јово Цвјетковић... Учесници су говорили позитивно о књизи, али нису испунили обећање да у писменој форми доставе своје прилоге како би они били и објављени. Ово није први пут да чак и они који моју књигу подржавају то чине са великим страхом? Од кога, ако у нашој књижевној чаршији нема никакве конспирације већ се све дешава слободно и спонтано?
Маја 26, 2014, одржано је књижевно вече о књизи Зар опет о Кишу? у Студентском граду. По сведочењу уредника Срђана Станишића, ниједна новина није хтела да најави тај догађај.
Новинарка „Печата", Љиљана Богдановић тражи од Мила Ломпара моју електронску адресу како би са мном направила интервју, али се потом никада није јавила.
На хрватском блогу (autograf.hr), појављује се нови цинкарошки текст Филипа Давида о мојој новој књизи. Некада су наши научници преписивали оно што је писао Давид, а сада Давид преписује оно што је (у његово име) рекао Тихомир Брајовић. Кишова преписивачка школа доживљава процват.
У „Новостима" бр. 747 (Загреб, 14. 04. 2014) појављује се текст мог старог прогонитеља Саше Илића. Оптужен сам овога пута за рехабилитацију Стаљина (не заборавимо да сам до јуче, по мишљењу А. Јеркова, био следбеник Хитлера). Илић мој однос према Кишу пореди са козачким шибањем чланица групе „Рussy Riot". Преведено на језик савремене кишологије: ја сам Козак, а Киш је „Рussy ".
Из писма Срђана Станишића, јун 20, 2014:
Пласман књиге је стварно сужен. Са књижарама иде тешко и споро. Највећи број књижара су под монополом неколико највећих издавача (Лагуна, Мамут, Еврођунти и сл.), а они издања која нису њихова, а не процене их као комерцијална — или не узимају или их ставе на невидљива места.
Покушавао сам да изазовем медијску пажњу, па сам са телевизијом и са „Политиком" покушавао да направим неки договор да се уради прилог о феномену овакве реакције на књигу, предлагао им учеснике с обе стране, али ништа нису одговорили. Са Николом Тркљом из „Политике" сам поновио покушај после два месеца и, опет, ништа. Са РТС нисам поново био у контакту јер је Дра-гољуб Којчић минирао разговор о твојој књизи, правдајући то "сукобом интереса".
Селимир Радуловић, који се ономад сам понудио да направи вече посвећено књизи, није ми се више јављао и не одазива се на мој позив. Од Здравка Крстановића сам сазнао да се директор новосадске Градске библиотеке, Драган Којић, плаши да би му то угрозило радно место...

Занимљиво: исти Селимир Радуловић који није изгубио радно место објављујући серију политички неподобних аутора у својој едицији „Лични став", сада би могао да остане без посла ако само приреди разговор о књизи Зар опеш о Кишу? А зашто би било ко у Србији изгубио посао јер је омогућио разговор о једној књизи? Не сведочи ли овај страх о снази и методама оних који данас наступају у Кишово име, а које сам у својој књизи раскринкао као мафиозну организацију чији је циљ потпуна контрола над српском културном сценом?
Поводом планираних промоција књиге у Нишу и Чачку, уредник „Конраса" ми јавља:
Нишлије су рекле да су у финансијском проблему и да практично ништа не могу да организују...
Уредница чачанског дома културе је уз опаску „Што сте ми дирали Киша?" рекла да ће промоцију организовати почетком јесени 2014, јер за тај период има средстава. Није се више јављала.
Тако нам и треба кад смо јој „дирали Киша".
2.
Још у марту месецу, уредник Станишић сазнаје од једног сарадника листа „Политика" да ће Републичка комисија одбити да откупи моју књигу за библиотеке и да ће у тој „операцији" главну реч водити Милан Влајчић. Ах, те конспирације, ко ће у то веровати? Елем, сасвим случајно, десило се управо оно што је и најављено: у јуну месецу, Републичка комисија одбила је откуп књиге Зар опет о Кишу?
Да видимо зашто:
У Извештају Министарства културе и информисања, послатом 04. јуна 2014. на захтев уредника „Конраса" Срђана Станишића, а потписаном од овлашћеног лица Марине Шинко, помињу се три књиге издавача „Конрас" за које Републичка комисија није одобрила откуп:
Небојше Васовића Зар опет о Кишу?
Светомира Бојанина Волети, али како?
Слободана Арсенијевића и Видана Папића: Атлас у потрази за мапом жене.
Образложење:
На првој седници, на којој је прецизирано како ће се водити Записник, Комисија за откуп књига закључила је следеће: „Ако није додатно прецизирано, за наслове који су одбијени, сматра се да не одговарају конкурсним критеријумима, односно да својим квалитетом не заслужују да се нађу на списку откупњених публикација." У складу са неведеним, публикација под редним бројем 3: Зар опет о Кишу?, аутора Небојше Васовића, подведена је под ову класификацију, јер за њу није дато друго образложење (курзив Н. В.).

Авај, од члана комисије који је присуствовао седници, а чије име не могу да откријем јер бих га увалио у невоље, сазнао сам да је Милан Влајчић, подржан Јешом Денегријем, оцинкарио књигу као „антисемитску", а велики стручњак, Александра Вранеш, радосно прихватила такав суд и књигу избацила са списка. Питање које се намеће: зашто то није ушло у записник, ако чланови жирија заиста верују да је књига антисемитска7. Када су се и како поменути чланови жирија специјализовали за питања семитизма и књижевне критике, остаје нејасно. И, најзад, неизбежно питање: да ли је икада иједна књига која уздиже Киша била од комисије одбијена као безвредна или плагијаторска? Наравно да није, а да већина књига о Кишу јесу управо такве увериће се свако ко буде нашао времена да прочита неку од њих. Да ли је случајно да исти они који су и у комунизму имали сва врата отворена (трећеразредни филмски хроничар Милан Влајчић и трговац Јеша Денегри) и данас одлучују о судбини књига иза затворених врата?
Није мање занимљив ни разлог за одбијање осталих књига у издању „Конраса", које су одбијене под изговором да су у питању „публикације стручног карактера". Значи ли то онда да су откупљене књиге председнице комисије Александре Вранеш нестручне? А тек Час анатомије Данила Киша, књига која је проглашена стручном да стручнија не може бити? Зашто тој књизи није сметала „стручност" да својевремено буде откупљена за библиотеке у великим тиражима? А ако се „стручни ка-рактер" користи у смислу означавања оних дела која су писана за узак круг зналаца једне области, а не за ширу публику, како онда схватити откуп уџбеника за албански језик ауторке Вранеш? Зар ће ико такву књигу позајмити из наших библиотека осим неколико студената албанског језика?


Шта је овакав поступак Републичке комисије ако не индиректно кажњавање издавача због објављивања моје књиге? Неко је, очито, наредио да се мој издавач дебело казни. Кажем „дебело" јер сви знају да се ради о малом издавачу коме је откуп сваког наслова значајан део годишњих прихода. Шта је следећи корак у кажњавању „Конраса"; да се искључи струја у згради у којој је издавач смештен? Или да се, као васпитно средство, изврши физички напад на уредника? Не могу да верујем да толико каснимо за Европом. У Француској су, не тако давно, до дан-данас неоткривени младићи физички насрнули на писца и издавача Алена Сорала, а мој уредник и даље слободно шета Београдом?!
Није незанимљиво рећи ко је председница Комисије за откуп. Нико други до декан Филолошког факултета у Београду и стручњак за библиотекарство, Александра Вранеш, која је недавно, преко ноћи, постала и стручњак за албански језик, и која је у функцији председника Републичке комисије откупила не само свој уџбеник албанског већ и оне књиге које је писала у сарадњи са другим ауторима. Све заједно, само осам наслова. Ах, шта би гладни Срби уопште читали да им Госпођа Вранеш није објаснила све лепоте и благодати албанског језика? Па, још и државним новцем откупила ово своје ремек-дело и разаслала га по свим библиотекама Србије! Албанија, очито, нема алтернативу.
Нећемо овде о начину на који је „деканица" Филолошког факултета (коју понекад називају „деканка") запослила свога сина и то на факултету где деканише, због чега је већ добила упозорење од „Агенције за бор
бу против корупције". Позабавићемо се овде њеним активностима као председнице Републичке комисије. На мрачне активности ове особе осврнуо се не тако давно лист „Данас", боље рећи новинарка Зорица Миладино-вић. У свом тексту "Откупљују књиге чланова комисије" (среда, 14. јануар 2015) она пише:
Комисија за откуп књига је, такође, донела одлуку да предложи откуп наслова још три своја члана, од којих су два на јавним функцијама у државним установама. Поред осам књига председнице Вранеш, на списку књига које је Комисија предложила за откуп, и који је достављен библиотекама у Србији како би одабрале наслове за своје читаоце, налазиле су се и књиге чланова Комисије Љиљане Марковић, продеканице Филолошког факултета, и Мирослава Перишића, директора Архива Србије. У списак су уврштене и књиге Јерка Денегрија, члана Комисије и универзитетског професора у пензији. Скоро све те предлоге библиотеке су прихватиле, па ће за откуп наслова чланова Комисије из државног буџета бити издвојено више од милион динара.
„Част ми је што сам члан и председник Комисије за откуп књига за јавне библиотеке у Србији, чији је рад био потпуно јаван и отворен за медије. Сматрам да су моје колеге и мене за чланство у Комисији препоручили управо наши научни радови и да у том погледу није било никаквих неправилности. Зарад прецизности, упућујем вас да је том приликом откупљена једна моја ауторска и једна коауторска књига од укупно 2.250 наслова" - кратко је одговорила Вранешева на питања „Данаса" да ли Агенција за борбу против корупције испитује евентуални сукоб интереса у којем су се нашли она и још двоје чланова Комисије, да ли су она и ти чланови обавестили Агенцију о сумњи да би могли да се нађу у сукобу инте-реса, као и шта су предузели да би се избегло евентуално кршење закона при одлучивању (курзив Н. В.).
Дакле, деканица факултета и председник Републичке комисије тврди да је сама откупила само два своја наслова. Да научница Вранеш не уме интелигентно да лаже, потврђује нам новинарка Зорица Миладиновић у наставку текста:
Међутим, тврдњу да су библиотеке откупиле само два њена наслова негирају званични извештаји о откупу на сајту Народне библиотеке  Србије. У делу тих извештаја под називом „Табела са одабраним издавачима, изабраним књигама, откупном ценом сваке књиге и укупним износом за сваког издавача", који је објављен ових дана, наводи се да су библиотеке откупиле два њена ауторска депа („Библиографија" и „Настава албанског језика као страног") и шест коауторских наслова, које су потписале она и чланица Комисије Марковићева. Ауторске књиге откупљене су у укупно 115 примерака и по укупној откупној цени од 106.000 динара, а шест коауторских у скоро 680 примерака и по укупној цени која прелази пола милиона динара.
Према том делу извештаја, библиотеке у Србији откупиле су и још један коауторски рад чланице Комисије Љиљане Марковић, у 78 примерака, и по укупној откупној цени од 51.480 динара. Одлучиле се да откупе и 51 примерак коауторског дела члана Комисије Перишића у износу од скоро 41.000 динара. Откупиле су и пет ауторских и један коауторски наслов Денегрија, у укупном износу од око 300.000 динара.
Дакле, „научници" из Републичке комисије јавно лажу, откупом својих књига злоупотребљавају своје функције, а успут и цензуришу политички неподобне књиге!
3.
А сада, да са прећуткивања и цензурисања пређемо на најновију грану домаће кишологије: анонимне доставе тако добро познате из периода тоталитарних режима. Оно што се некада радило анонимним цинкарењем  како би се „непријатељ народа" послао у логор или на стрељање, данас се ради цивилизованије: анонимним  блаћењем по блоговима. Циљ је, наравно, исти: срозавање кредибилитета, одстрел личности као најлакши пут негирања нечијих идеја и нечијег дела. Тако је  на форуму Б92, у рубрици "Литература", јула 11, 2014,  отворена тема под насловом Зар опет о Кишу? Да видимо како у пракси изгледа борба против „говора мржње“  за коју се тобоже залаже Б92:
Онај идиот Небојша Васовић? Та скотина и даље жива?
Н. В. Како примећујем, и Ви сте још увек живи, драги Шкоте?
...ментални болесник коме се [...] даје простор у медијима и представља као неки "културни" садржај, Уместо да буде у установи затвореног типа. Тоје искључива тековина национал-социјалистичког испирања мозга  (а кретен Васовић је, поред тога што пљује по једно од решких великих књижевних ликова у нас, и велики националиста и негатор суверенитета Црне Горе).
Н. В.: Некада су комунисти хапсили неистомишљенике, а Ви бисте, модерни јуначе, да ауторе који Вам нису по вољи држите у „просторијама затвореног типа". Не кажем да Вам идеја није добра. С обзиром на стање наше књижевне науке и наше културе, изгледа да бољег начина за доказивање Кишове величине и нема.
Васовић је поновио оне ПОТПУНО ИДИОТСКЕ оптужбе удбаша Јеремића против Киша, које су практично тог великог човека отерале из тадашње СФРЈ и није томе додао ни кварк ичег новог или оришналног. Али шта друго очекивати од песничког  Легије, такође познатог и по екстремној потрошњи алкохола.
Н. В: Да ли Ви, као мондијално будни субјект, пијете само лимунаду? Тако изгледа по Вашим трезвеним коментарима.
Песнички Легија - јер негатор суверенитета Црне Горе и књижевног Генија Данила Киша познат је и по томе што је са очшледним саосећањем писао и о србијанским паравојскама у једном емигрантском часопису...
Н. В.: Недостаје само извор, о којим војскама, у ком часопису, кад већ читате безвредну емигрантску публицистику? Није ваљда да те публикације стижу чак до Црне Горе?
...фрустрирани, провинцијални антисемита који се у свом канадском буџаку осећа неспособним да учествује у културном животу те велике и просвећене државе, па зашо гуши Србију својим имбецилним књшама и сшавовима.
Н. В. А ко Вас, цењени анонимусе, спречава да учествујете у културном животу "велике и просвећене земље" Канаде, кад ја већ не умем? Дођите што пре, Канада Вас зове.
Узгред, да је Васовић патолошка појава на песничкој сцени доказују не само његови ставови према Кишу, Кундери, Варгасу Љоси и још некима [...] Али ето, Васовић помера границе кретенизма, нема шта.
Н. В.: Жао ми је, никада нисам писао о Љоси. Шта Вам је требало да померате сопствене границе?
О његовој опсесији светском завером, слободним зидарима, "подивљалим атеизмом", ксенофобијом, нумерологијом (шта је тачно специјални значај броја 555? и то код неко! који богзна како озбиљно критикује Кундерину "разиграност") и друшм мемама национал-социјали-стичке епохе и "дешавања народа", не треба трошити речи.
Н. В.: Наравно, зашто бисмо трошили речи о нечему што никада није ни написано. Само неко ко пије лимунаду може да тврди да сам икада писао „подивљалом атеизму", нумерологији броја 555, мемама национал-социјалистичке епохе, и „дешавању народа". Доставите ми изворе и ја ћу Вас наградити великом кесом пуном лимунова.
Иста та нијанса либерализма која је навела Стамболића да Кишу да САМО ОНО ШТО ЈЕ КИШ САМ ЗА-СЛУЖИО, довела је и до његовог мучког убиства које су обавили НАЦИОНАЛИСТИ, и шо иста она врста коју твој драги Васовић велича.
Н. В.: Заборавили сте да саставите списак радова у којима сам величао Стамболићеве убице. У међувремену, смислите нешто боље.
Васовић јесте неморално, политикантско и антицивилизацијско говно.
Н. В.: Ма нисам, то само Вама, цивилизацијском градитељу, тако изгледа.
Занимљиво, док пљује и лево и десно, и Горе и доле, представљајући се као велики иконоборац (а уствари је инфантилно дериште и заверолошки "побуњеник без разлога"), Васовић никако да опљуне и по Андрићу. По Црњанском може, по Крлежи може, по Михизу, Пекићу, Кишу, Ковачу наравно, једино наравно не дира у фашисте (Злобрицу, Матију, Антонија Исаковића) - и у Андрића.

Н. В.: Зар је могуће да Ви хвалите „тог фашисту Црњанског" како су га некад називали, баш као што и Ви сада називате мене? А где сам то пљувао по Црњанском? Па, у Србији и деца знају да ми је он један од омиљених аутора. У тренутку када ово пишете, тек сам радио на тексту о Ковачу који Вам самим тим није могао бити познат. Откуда Вам онда информација да се уопште бавим тим писцем? Истина, пре неколико месеци неко ми је „хаковао" електронску адресу и вршљао по компјутеру. Ако сте тада читали мој у то време необјављени текст о Ковачу, хвала на читању. На истом блогу где сте зацарили својом памећу, могли сте приметити да сам, у осврту на један Ласићев текст, о „Злобрици" писао негативно. За дивно чудо, Ви сте Ласића који „Злобрицу" цеии, бранили од моје критике?! А у мојој књизи Зар опет о Кишу? могли сте видети шта мислим о Бећковићевом посмртном слову поводом Кишове смрти и његовом доприносу у стварању Кишовог култа. Читате ли Ви уопште, или само пљуцкате? Хајде мало да Вам помогнем једним цитатом из моје књиге:
У канонизацији Кишовог имена и дела нису учествовали само кишолози, страни и наши, већ и српски комунисти, српске демократе, српски националисти, српске културне установе и српска православна црква. У стварању Кишовог култа учествовали су сви, без обзира на тобожње разлике у схватањима и политичкој оријентацији. Конфликт између кишолога и онога што они називају паланком не постоји, нити је икада постојао. И једни и други заговарају исту скалу вредности, и једни и други скрнаве оно најбоље из наше културне традиције, како би политички подобне писце попут Киша, подобне у свим режимима -јуче у лажном комунизму, а данас у лажној демократији, промовисали у наше највеће културно благо. (Зар опет о Кишу?, Конрас, Београд 2013, стр. 106).
...то је писац плаћеник, који ради за некога и нешто, док га естетика и уметничка истина не занимају уопште...

Н. В.: Авај, ако не знате за кога радим, шта Вам је требало да се у све ово упуштате? Дакле: да ли знате или само нагађате? Нисте ли управо Ви тврдили да радим за „српске националисте и фашисте"? А сада, одједном тврдите да радим „за некога и нешто". Определите се.
Ма немамја ништа против да се Васовић бави поезијом, да једе, пије, дрогира се, whatever. Оно што је за сваку осуду јесте његов покушај да се ионако полуписменом, четвртписменом и неписменом српском читалачком аудиторијуму испира мозак кроз политикантске и анти-књижевне пашквиле, стилски ужасне, а и нелекторисане, какве су његове књше о Кишу, Кундери и квази-есејистика о Михизу, Ковачу, итд. И то не са неких оригиналних, већ са изанђалих националистичких, традиционалистичких, а богами и антисемитских позиција.
Н. В: А Ви бисте, генијални анонимусе, да „полуписменом, четвртписменом и неписменом српском читалачком аудиторијуму" испирате мозак са мондијалистичко-мојсијевских позиција. Само напред, шта Вас спречава? Можда Ваша анонимност која најбоље говори о Вашем кукавичлуку и одсуству карактера? Недостаје Вам за историјски подухват још нешто: ауторитет стечен објављеним радовима. Осим ако за Б92 не припремате своја „Сабрана блогерска дела"? А што се тиче „антисемитских позиција" које ми приписујете, својевремено је Киш признао да је причу о антисемитизму српске средине измислио само зато да би што боље продао своју књигу (Види: Зар опет о Кишу?, стр. 64-65). А шта Ви продајете?

[Васовић је] политикант и националиста, са елементима чисте клиничке параноје...
Н. В.: Није лепо да сада одједном наступате као психијатар, кад сте се у својим коментарима сами представили као параноик.

Обашка што, карактеристично за будалетину попут Васовића, онако успут вређа и књижевност нама суседне и пријатељске Бугарске.
Н. В.: Не вређам ја књижевност Бугарске или било које мале земље, већ у мом одговору Станку Ласићу управо браним право малих култура на аутентичност. Како Вам је то промакло, поред толике интелигенције?
Вtw, Легија често помиње Васовића међу омиљеним песницима у ЦЗ-у...
Н. В. Драго ми је да посећујете ЦЗ, иако не знам у ком својству. Ништа не може да замени искуство из прве руке.
Шта је смисао оваквог писања ако не да се методом емоционалног условљавања створи одбојност потенцијалних читалаца према мојим књигама? И по томе је овакво блогерисање у дослуху за осталим врстама медијске блокаде мојих књига. Да ли анонимуси на форуму Б92 пишу ишта оригинално? Као што се може видети из наведених примера, они само плагирају оно што су о мени (а под изговором да пишу о мојим књигама) већ писали Филип Давид, Александар Јерков, Теофил Панчић, Саша Илић, Саша Ћирић, Тихомир Брајовић... Сличност стила и бесмислених оптужби, клевета и фалсификата просто су невероватни. Питање које се намеће: да ли на било ком форуму Б92, или у било ком гласилу данашње Србије, може да се оваквим речником говори о Данилу Кишу или Филипу Давиду? Свакако да не може, што само потврђује тезе из мојих књига Лажни цар Шћепан Киш и Зар опеш о Кишу? о режисерима наше културне сцене који своју грамзивост и жељу за доминацијом називају „новим културним моделом"! Цивилизацијски ћемо се обновити и бити заиста културни тек када све препустимо њиховој контроли. У међувремену, бићемо само одвратна српска паланка, чак и када државном „Седмојулском" наградом китимо Киша, а „Ниновом" Филипа Давида.
Но, вратимо се блогерима. Довођење мене који живим у Канади од марта 1988. у везу са Легијом, Стамболићевим убицама, паравојним трупама којима сам тобоже давао подршку у емигрантској штампи (којој?), тврдње да сам (у ненаписаним текстовима) нападао Црњанског и Варгаса Љосу, да сам (опет у ненаписаним текстовима) писао о тајни броја 555 и „дешавању народа", довољно говори о стручности и моралу мојих критичара. Представници званичне кишологије Алек-сандар Јерков, Саша Илић, Теофил Панчић, већ су нападали моје књиге на основу својих нагађања о томе где живим, шта једем и пијем (а нарочито колико пијем), зашто пишем о томе о чему пишем - а не о нечем другом, зашто не пишем као „сав нормалан свет" него својеглаво и неподобно. Није незанимљиво да анонимни блогери припадају истој школи „књижевне критике". „Идиот", „скотина", „будалетина", „кретен", „ментални болесник", „параноик", „антицивилизацијско говно" -ето то су књижевни аргументи у борби са мојим књигама, то је врхунац домаће кишологије, то је

________________________________________
С1Р - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41.09 "19/20"
ВАСОВИЋ, Небојша, 1953-
Полемике и портрети / Небојша Васовић. - Лесковац : Задужбина Николај Тимченко ; Београд : АlteraВоокs, 2015 (Београд : АlteraВоокs). - 317 стр.; 21 ст. - (Награда Николај Тимченко ; 6)
Тираж 300. - Стр. 291-299 : Књига о писању, мишљењу и добу / Миливој Ненин. - Порекло текстова: стр. 305-306. - О аутору: стр. 309-310. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Регистар.
ISBN 978-86-89937-21-3 (АВ)
а) Српска књижевност : 20-21в. ђ) Књижевна критика
COBISS.SR –ID  216482316
___________________________
 речник против којег ниједан представник наше науке никада неће устати јер то је заправо исти онај речник који је у  Часу анашомије користио њихов идол - Данило Киш: „шта зна свиња шта је диња", „У један хип, у један миг / Рigeon ће постати рig" (читај: новинар Голубовић није човек већ свиња). Оне који су критиковали његово дело, Киш је прогласио „списатељском багром" и члановима „коза ностре". Француски преводилац који је одбио да преведе Кишову књигу, добија од Европејца Киша че-ститку: „Једи говна и у Новој години као што си их јео и у старој." На Јеремићеву критику Гробнице за Бориса Давидовича, Киш одговара тврдњом да Јеремић има „лисичију репину" и да у својим текстовима користи „курвинске заграде". Срби који не воле Кишова остварења час су Власи, а час Каравласи (детаљнију анализу Кишовог критичког речника видети у мојој књизи Европски давитељи из нашег сокака). Шта год мислили о данашњим блогерима, јасно је из приложеног да су они аутентични настављачи Кишове бахатости и примитивизма који се код нас уздиже као „европска литература", литерарно и критичко умеће првога реда. Ах, куда сте нестали „филозофи паланке", баш сада кад је најзанимљивије?
         = извор: истоимени чланак, штампан у књ. Небојша Васовић ПОЛЕМИКЕ И  ПОРТРЕТИ,  -  Лесковац - Б еоград, 2015, стр. 265-287.


Нема коментара:

Популарни постови